ЊЕНА ТРАГЕДИЈА ПРЕОБЛИКОВАЛА ЈЕ ЗАКОНЕ ШИРОМ СВЕТА! Једно страшно зимско поподне, све је променило
Био је 13. јануар 1996. године...
Амбер Хагерман била је типична деветогодишња девојчица. Са родитељима и млађим братом је живела у Арлингтону, у Тексасу, волела је да вози бицикл и била је у тиму извиђача. Уопште, њен живот ни по чему се није разликовао од живота милиона девојчица које су деведесетих година одрастале у Америци. А онда је једно страшно зимско поподне, све то променило...
ЖЕСТОК ОКРШАЈ НА УЛИЦАМА ЛОНДОНА: Има тешко повређених (ФОТО)
ПСИХОПАТУ СА ТВИТЕРА СТИГЛА СУРОВА КАЗНА: Своје жртве раскомадао, делове тела држао у стану (ФОТО)
ТАНКЕР ГОРЕО У ЦРВЕНОМ МОРУ: Ситуација на ивици усијања, осуде стижу са свих страна
Био је 13. јануар 1996. године. Како би искористили што више од суначног, зимског дана Амбер и њен петогодишњи брат Рики одвезли су се бициклама до паркинга испред једне напуштене продавице. Неко је ту поставио рампе за бицикле и сва деца из краја ту су долазила да се возе и играју.
Након неког времена, Рики је решио да иде кући и Амбер је остала сама. Само неколико тренутака касније, отета је!
Пензионисани 78-годишњи аутомеханичар Џим Кевил био је једини сведок злочина. Он је живео недалеко од паркинга и видео је црни (или плави) пик-уп како стаје и како возач граби девојчицу и гура је у камион. Амбер је вриштала и отимала се, али једноставно није била довољно јака.
Џими је одмах позвао полицију и екипа је била на лицу места за неколико минута.
Џими је отмичара описао као "белца или хиспано мушкарца, старог од 25 до 40 година, просечне висине и грађе". Ово није много помогло. Ситуације да потпуни странац отме дете биле су екстремно ретке и тешке за решавање баш због тога што није било много доказа од којих може да се крене. Ипак, полиција је детаљно почела да претреса околину нарочито тражећи црни (или плави) пик-уп.
Више од 50 полицајаца и федералних агената тражило је Амбер. У потрагу се укључила и породица, али и комшије и пријатељи и ускоро је читава заједница очајнички тражила девојчицу.
Нажалост, ништа није помогло...
Пет дана након отмице, случајни пролазник који је шетао пса пронашао је тело девојчице у потоку који је надошао због олује која је беснела претходне ноћи. Место је било удаљено мање од 10 километара од паркинга са ког је Амбер отета.
Била је потпуно нага, осим једне чарапице која је остала на нози. Аутопсија је показала да је отмичар држао Амбер живу бар два дана након киднаповања. Била је претучена и силована пре него што јој је пререзан врат.
Полиција у Арлингтону закључила је да је набујала вода тело донела на место где је пронађено и да је немогуче утврдити где је пре тога налазило. Ни форензика није била од велике помоћи. Вода је спрала највећи део доказа са тела и детективи заправо нису имали одакле да крену.
Телефон у станици звонио је с времена на време и људи су делили одређене информације, али на крају - сви трагови су се показали лажним.
Све до данас, случај отмице и убиства Амбер Хагерман остао је нерешен.
Вест о трагичној судбини Амбер Хагерман као пожар се проширила Америком. На телевизији ју је видела и извесна Дајен Симон из Форт Ворта у Тексасу и прича ју је много потресла. Иако није познавала ни Амбер ни њену породицу, и сама је била мајка и дубоко је саосећала са родитељима несрећне девојчице.
Тако је и дошла на идеју која је на крају променила све!
Дајен је отишла на локалну радио станицу са револуционарном замисли. Ако медији већ издају упозорења о надолазећим олујама и временским неприликама, зашто не би јављали и о случајевима отмице деце?
Да је локална заједница одмах сазнала да је Амбер отета можда би неко видео пик-уп и дојавио полицији? Можда би девојчица била пронађена жива? Можда би све било другачије?
И - идеја је заживела!
Прво су медији у Тексасу започели сарадњу са локалном полицијом како би заједнички развили систем упозорења у случају отмице деце. Током 1996. друге јурисдикције широм државе су почеле да успостављају сличне системе за обавештавање јавности и временом је основан амерички национални Амбер алерт програм.
Амбер алерт (America's Missing: Броадцаст Emergency Респонсе) подразумева информације које се хитно и истовремено пласирају на свим могућим каналима масовне комуникације - телевизији, радију, телефонима, ЛЕД билбордима, ГПС навигацији, друштвеним мрежама… Програм се прекида и јавност у целој земљи одмах сазнаје о нестанку детета, његовом изгледу и особинама,, када је нестало, где је последњи пут виђено, шта је на себи имало обучено и коме треба да се обрате у случају да нешто виде.
Иако је принцип исти, Амбер алерт се не зове свуда тако. У Грузији је "Левијев позив" (у знак сећања на Левија Фрадија), на Хавијима "Мејли Амбер алерт" (у знак сећања на Мејли Гилберт), у Арканзасу “Морган Ник Амбер алерт” (у знак сећања на Моргана Ника) и на Јути “Рејчел алерт” (у знак сећања на Рејчел Ранијан).
Амбер алерт се не оглашава увек већ само када полиција процени да су испуњени сви, унапред договорени критеријуми.
Према подацима са званичног сајта, верује се да је до ове године скоро 1000 деце спасено захваљујући овом систему. Према речима Роберта Ховера из Међународног центра за несталу и експлоатисану децу, око 95% Амбер алерт случајева се реши у року од 72 сата.
До фебруара 2005. све савезне државе САД су прихватиле Амбер алерт, а сличан систем постоји и у још 22 државе широм света.
У Србији, Фондација "Тијана Јурић" залаже се за увођење аларма за отмицу деце од 2015. године, а однедавно су покренули и сајт Амбер алерт Србија на коме заинтересовани могу да сазнају све о овом систему и начину на који би могао да функционише у Србији.