НА ДАНАШЊИ ДАН 1858. ГОДИНЕ: Рођен је Ђакомо Пучини, уз Вердија, најзначајнији италијански оперски композитор
Великан класичне музике
Ђакомо Пучини је био један од најзначајнијих италијанских композитора, највећи композитор опера у Италији – након Вердија. Његова дела припадају периоду романтизма у музици, али и периоду веризма који је настао у италијанској књижевности у периоду између 1875. и 1895. године. Опере које је написао представљају нека од најбољих музичких дела икада написаних.
ОГЛАСИО СЕ НЕМАЧКИ ДОКТОР: Нови сој вируса производ непоштовања мера, једна ствар улива наду
Да ли ДВЕ МАСКЕ штите боље од једне? Зависи! Ево када је једна сасвим довољна и када НИЈЕ
БРИТАНЦИ ПРИСТАЛИ: Летови за Њујорк могући, али уз један услов
Рођен је 22. децембра 1858. године у месту Лука у италијанској провинцији Тоскана. Његова породица је вековима живела у том месту, а он је други у породици који носи име Ђакомо, као и пети музичар у породичном стаблу.
Рано је почео да са музичким образовањем, захваљујући свештенику у месту у ком је одрастао, код кога је учио да свира клавир. За каријеру музичара и композитора одлучио се након што је у Пизи чуо Вердијеву оперу "Аида".
Његов таленат је брзо препознат, па је уз помоћ пријатељице његове мајке, која је била дворска дама, добио краљичину стипендију. Тако је са 20 година Ђакомо са једним својим братом из Луке отишао да живи у Милано.
Школовање је наставио на конзерваторијуму у Милану, где је био ученик Амилкара Поникијелија. Током студија је написао две опере – "Вили" (1883. године) и "Едгар" (1889. године). Обе су доживеле велики успех, захваљујући чему је обезбедио себи финансијску сигурност.
Био је одлучан да настави са радом као композитор, па је његова наредна опера, коју је написао 1893. године – "Манон Леско" најстарија опера коју је написао Пучини, а која се и данас налази на репертоарима оперских сцена широм света.
С обзиром на то да је веома уживао у природи, а волео је и да лови, желео је да се из Милана врати у свој родни град Луку, где би имао потребан мир како би могао да настави да компонује.
Захваљујући великом успеху "Манон Леско" зарадио је довољно да себи изгради прво скромну кућу, а касније и вилу у близини Луке, где је провео велику већину свог живота.
Ђакомо Пучини је аутор опера које се сматрају најбољим операма икада написаним. Управо су опере "Боеми" (у којој је описао живот у тадашњем Милану) и "Тоска" опере које су и данас веома често извођене, а које су тада Пучинију донеле светску славу и велико богатство.
Како је био перфекциониста, желео је да његова дела која се изводе буду савршена. Управо због тога је тешко поднео неуспех његове опере "Мадам Батерфлај" која је на премијери у миланској Скали 1904. године извиждана од стране публике.
Наредне године је Пучини одлучио да кориговану верзију опере "Мадам Батерфлај" поново представи публици. Овај пут је опера имала краћи други чин. Изгледа да је заиста то и био проблем, пошто је након друге премијере "Мадам Батерфлај", поред "Боема" и "Тоске" постала део "сталног оперског репертоара" све до данас.
Како би присуствовао постављању опере "Боеми" у Метрополитен опери у Њујорку, Пучини одлази на путовање у САД. Управо је тамо дошао на идеју да напише оперу – каква до сада није постојала.
Ова идеја прерасла је у оперу под називом "Кћи Запада" (може се пронаћи и под именом "Девојка са златног Запада" – према наслову оригиналне драме). Изведена је 1910. године у Метрополитен опери. У Америци, поготово у Њујорку, доживела је велики успех али нигде више. У Европи није била ни близу популарна као неке од Пучинијевих претходних опера.
Након не баш успешне опере "Кћи Запада" Пучини трага за новим либретом и инспирацијом за нову оперу. Добио је понуду 1914. године да за бечку сцену напише оперету "Ластавица", али због Првог светског рата, који је започео, премијера ове оперете померена је за 1917. годину.
Исте године Пучини се сели из своје куће у Луки и одлази Вијаређо. Тамо је написао триптих опера са једним чином – "Плашт", "Сестра Анђелика" и "Ђани Скики" – која је његова једина комична опера.
На компоновање опере "Турандот", чија се радња одвија у Кини, одлучио се 1919. године. Циљ му је био да овом опером крунише оперско стваралашво и направи величанствени спекакл.
Иако дуго није био задовољан либретом за ову оперу, који је написан по једном популанром комаду, успео је да напише два чина ове опере, док трећи чин није успео да доврши због болести која је почела да га мучи. Већ тада је био свестан озбиљности свог здравственог стања и чињенице да неће успети да доврши ово делу, због чега пада у депресију.
Управо у овом депресивном стању у једном писму је написао:
- Ова опера ме прожима, мучи дан и ноћ. Поред ње, сва моја до сада написана музика изгледа ми бледа и смешна. Ипак, бојим се да нећу успети да је завршим, а ако тако буде, свет ће бити ускраћен за најлепши љубавни дует свих времена.
За живота је успео да направи пет верзија либрета за дует Калафа и Турандот, написао је небројано пуно скица и нацрта мелодије, али није успео да је доврши. Боловао је од рака грла, а преминуо након што му је отказало срце током операције. Умро је 29. новембра 1924. године у Бриселу.
С обзиром на то да опера "Турандот" није довршена, Пучини је желео да је доврши композитор Рикардо Зандонаи, међутим један од највећих диригената у историји и зет славног Пучинија, Артуро Тосканини даје композитору Франку Алфану да доврши ово ремек дело.
Премијера опере "Турандот" одржана је у Миланској скали 1926. године, а Тосканини, након сцене смрти робиње Лију у трећем чину прекида изведбу опере, окреће се публици са речима "Овде се завршава дело маестра". Публика је то схватила и у тишини напустила позориште.
Након тога, опера је изведена у целини, а постала је и део сталне поставке многих оперских кућа, а многи музиколози се слажу да је управо последња Пучинијева опера – "Турандот" уједно и последња класична опера.