ДИРЉИВА ИСПОВЕСТ жене која је УСВОЈЕНА У 25. ГОДИНИ: "Биолошка мајка ме је одбацила након напада који сам доживела!"
Невероватна прича.
- Моји су ме усвојили када сам напунила 25 година. Чудна је то прича и мислим да сам до сада чула сваку могућу рекацију: "Нисам знао да то може! Шта се догодило са твојом старом породицом?" и опште реакције шока, збуњености или прихватања, све сам чула. Сад кад је све готово, ретко причам целу причу. Обично кажем само да сам усвојена, људи претпоставе да се то десило кад сам била дете и ту се завршава свака прича. Међутим, прво што научите када сте усвојени јесте да ничије мишљење није важно, осим ако имена тих људи нису на вашем папиру за усвајање - почиње Џеслин Периш са Флориде своју исповест.
БИО СА ДВЕ ЖЕНЕ ИСТОВРЕМЕНО: Бил Гејтс правио чудне компромисе у браку, где је пукло?
НАДЗОРНИ ОДБОР ДАО ПОДРШКУ: Фејсбук донео нову одлуку о Трамповом налогу на овој друштвеној мрежи
НЕСТАО ФРАНЦУСКИ НОВИНАР У МАЛИЈУ: Отела га чувена терористичка организација (ФОТО/ВИДЕО)
Каже како је кретање њеним неуобичајеним животним путем вредело сваког збуњеног погледа и да због тога жели да цео свет чује причу о њеној породици.
- Моју мајку Лису први пут сам упознала 2010. године, док сам студирала. Њена ћерка Шарлот је била моја другарица са предавања из археологије и постале смо блиске пријатељице. Лиса је дошла у посету током родитељског викенда те јесени. Налетела сам на њу и Шалот, поздравила их и наставила са својим даном - пише Периш за "Хаф пост".
Њен живот тада је била борба између анкциозности и депресије и изазовног факултетског програма који је изабрала, а који јој је додатно отежавала њена биолошка породица.
- За мене је борба била нормална ствар тад, али када погледам себе као деветнаестогодишњакињу, схватим да живот не мора да се живи на такав начин. Увек сам постизала оно што сам желела да урадим, имала сам добре оцене, уписала сам добар факултет и избегавала невоље. Никада ми није пало на памет да је бескрајна анксиозност заправо повезана са једином ствари коју сам добијала од своје мајке - критиком. Иако верујем да је поносна на оно што сам постигла, чинило се да њен понос зависи од тога да радим тачно оно што је желела да радим - пише Џеслин.
До децембра 2013. стекла је диплому и била на саветовању, након што је преживела напад.
- Моја биолошка мајка ме је одбацила када сам јој рекла да сам нападнута. Одлучила сам да проведем тај Божић сама док су моје цимерке, од којих је једна била Шарлот, отишле у посету својим породицама. Иако су ме позвале да идем са њима, желела сам да уживам у самоћи. Сутрадан сам добила поруку од Шарлот. Рекла је Лиси да ми је тешко: "Моја мама жели да зна да ли може да ти шаље охрабрујуће поруке, јел то у реду? Рекла сам јој да да Лиси мој број, захвалила се и претпоставила да ће се завршити на томе, али рећи ћу вам нешто - никада не сумњајте у намере и снагу мајчине добре воље - пише Џеслин.
Тако је њен живот почео да се мења на много начина и још увек је несвесна свега што се касније догодило.
- Поруке које ми је Лиса слала прерасле су у телефонске разговоре који су постали део наше свакодневне рутине. Нисам разумела зашто би мајка моје другарице желела да троши време и енергију на мене, али била сам јој захвална. Убрзо сам јој се поверила у вези са свим и свачим укључујући и скоро самоубилачку депресију која ме је везала за кревет. Никада није одбила да ме слуша, помогла ми је да се носим са својим мислима и делила свој живот са мном - пише Периш.
После две године мучења и нечега што је личило на преживљавање, Џеслин је била спремна за нову авантуру. Уписала је мастер студије у Европи.
- Било ми је застрашујуће што бирам нешто толико далеко од моје зоне комфора, али се чинило исправним. Примљена сам на студије у Даблину. Прва особа којој сам рекла била је Лиса. Неколико дана касније када сам се вратила са посла, Шарлот ми је рекла да жели да разговара са мном. Била сам забринута, али напротив, она и Лиса желеле су да знају да ли ћу званично да се прикључим њиховој породици пре него што одем у Ирску, јер су желеле да Лиса буде мој сродник у случају ванредне ситуације док сам у иностранству - пише Џеслин.
Како више није била у контакту са својом биолошком породицом и када је постојао јасан и коначан разлог да се то легално учини, сложила се са Лисиним предлогом.
- Радила сам као правни асистент, па сам поднела папире преко наше агенције и за недељу дана је било заказано завршно саслушање. Све је било готово за 20 минута и моје усвајање је одобрено. Лиса је и правно постала моја мајка. Три дана касније преселила сам се у Ирску, спремна да започнем свој једногодишњи студијски програм. Прилагођавање је било изазовно, али Лиса ми је чувала леђа све време. Причале смо сваки дан и не бих истрајала тамо без њене љубави и подршке. Само слушање маминог гласа чинило је све поправљивим - пише Периш.
Како се студентска година ближила крају, била је узбуђена што се враћа кући и што ће моћи да ужива са својом новом породицом.
- Да ли се исплатило усвајање са 25 година? Без сумње. Моја мама је најстрпљивија и најљубазнија особа коју сам икад упознала. Нисам ни сањала да ће ми се живот толико променити. Схватила сам да продица није оно где се родиш и да је понекад довољна случајност да добијеш оно што ти недостаје. Крв није нужно породица, као ни папир који је оверен у суду. Важне су везе које постоје међу људима, због којих се осећамо сигурније. Пре усвајања сам била сломљена, осећала сам гађење само и кад бих размишљала о себи. Све се то променило захваљујући њима - пише девојка.
Додаје како никада није мислила да ће добити другу шансу да осети мајчинску љубав и да чињеницу колико је Лиса посвећена особа оправдава то што јој је Џеслин била потпуно непозната особа.
- Питају ме да ли и даље мислим на своје биолошке родитеље. Веома ретко. Верујем да је апсолутно могуће да породице превазиђу проблеме и постану јаче, али нисам могла да дозволим да ме ико, па макар то била и моја породица, поново сломи. Желим им све најбоље, али не недостају ми. Имам нову породицу и не могу бити срећнија због тога - закључује Периш.