Два носача, десетине разарача и "невидљиви" ловци: САД распоредиле најмоћнију војну армаду пред напад на Иран

Велика поморска и зрачна сила, коју је амерички председник Трамп назвао "великом армадом", била је позиционирана је с јасним циљем: створити војни притисак на Иран и бити спремна за удар ако преговори пропадну.

Присутност чак два носача авиона у регији, што је реткост, кључни је елемент америчке стратегије. Ова два пловећа града представљају мобилне ваздушне базе које могу испалити велику ватрену моћ стотинама километара дубоко у непријатељску територију. Један од кључних бродова је USS Абрахам Линцолн, носач класе Нимиц који од краја јануара оперише у Арапском мору, позициониран на свега седамсто километара од иранске обале. На његовој палуби налази се 75 летелица, укључујући ескадриле вишенаменских ловаца Ф/А-18Е/Ф Супер Хорнет, али и кључне авионе пете генерације, Ф-35Ц Lightning ИИ.

Ови "невидљиви" ловци дизајнирани су за пробијање софистицираних ПВО система, што их чини идеалним оружјем за први талас напада. Уз њих, ту су и летелице за електронско ратовање ЕА-18Г Growler, чији је задатак ометање и уништавање непријатељских радара и комуникационих система.

С друге стране, из смера Европе, у источни Медитеран стигао је USS Гералд Р. Форд, најновији и технолошки најнапреднији носач авиона на свету. Његов долазак у близину израелске обале омогућује отварање другог фронта. Форд носи четири ескадриле ловаца Ф/А-18 Супер Хорнет, а његова кључна предност је електромагнетски систем за лансирање летелица (ЕМАЛС), који му омогућује брже и чешће полетање борбених авиона у односу на старије носаче, што је пресудно за одржавање континуираног притиска током борбене кампање.

Сваку ударну групу носача авиона прати моћна флота површинских и подморничких пловила која пружају заштиту и додатну офанзивну снагу. Процењује се да се у регији налази између 25 и 35 америчких ратних бродова, од чега је више од десет разарача класе Arleigh Бурке. Ови бродови опремљени су напредним борбеним системом Аегис, који ствара вишеслојни штит против балистичких и крстарећих пројектила, али њихово најмоћније офанзивно оружје су крстареће ракете Tomahawk. С дометом од око 1600 километара, Томахавци могу гађати циљеве дубоко унутар Ирана с релативне сигурности међународних вода. Процењује се да целокупна флота на располагању има више од шесто Tomahawk пројектила, што је довољно за уништавање кључне војне и индустријске инфраструктуре. Посебну претњу представља присутност подморница, поготово оне класе Охио попут USS Георгиа. Иако је примарно дизајнирана за балистичке пројектиле с нуклеарним главама, ова подморница је преуређена и може носити до 154 конвенционалне крстареће ракете Tomahawk, омогућујући масиван и неочекиван удар са скривене позиције.

Паралелно с поморским снагама, Пентагон је у регион пребацио и велики број копнених ваздушних снага, стварајући оно што аналитичари описују као "ваздушни цунами". Укупан број америчких и савезничких борбених авиона у регији процењује се на између 450 и 500. Кључно чвориште постала је ваздушна база Muwaffaq Салти у Јордану, гдје је распоређен велик број јуришних авиона, укључујући Ф-15Е Стрике Еагле, дизајниране за дубоке ударе и ношење тешког терета попут "бункер бустер" бомби. Ту су и ескадриле ловаца Ф-35А, Ф-16 и јуришни авиони А-10Ц Thunderbolt ИИ. Посебно значајан и неуобичајен потез био је распоређивање једанаест најнапреднијих ловаца за ваздушну надмоћ, Ф-22 Раптор, у базу Овда на југу Израела. Њихов задатак је да осигурају потпуну доминацију на небу и наутралишу било какву претњу иранског ваздухопловства. Спремни за деловање су и стратешки бомбардери, укључујући Б-1Б Ланцер, Б-52 Stratofortress и "невидљиви" Б-2 Спирит, који је јединствен по својој способности да неоткривен продре дубоко у непријатељску територију и избаци масивне ГБУ-57 бомбе, дизајниране за уништавање дубоко укопаних и утврђених циљева, попут иранских нуклеарних постројења.

Како би заштитили десетине хиљада својих војника и савезничке базе од очекиване иранске одмазде балистичким пројектилима, Американци су поставили јак противракетни штит. Системи Патриот ПАЦ-3 распоређени су у Катару и Бахреину, док су сустави THAAD (Терминал High Алтитуде Ареа Дефенсе), способни да пресрећу ракете на великим висинама, постављени у Јордану. Ову одбрану допуњују Аегис разарачи на мору, стварајући готово непробојан кишобран. Одржавање овако масивне силе захтева и велику логистичку подршку. Више од двадесет ваздушних танкера КЦ-135 и КЦ-46 непрестано је у ваздуху како би омогућили борбеним авионима дужи останак у мисијама. Тешки транспортни авиони Ц-17 и Ц-5 извели су стотине летова допремајући муницију, опрему и људство. 

Цена одржавања ове војне операције процењује се на готово 300 милиона долара месечно, што показује намеру Вашингтона да притисак може одржавати недељама, ако не и месецима.

Извор: Србија Danas/Express.hr