РАСПАШЋЕ СЕ КАО ЈУГОСЛАВИЈА: Таман им кренуло, а онда су вође зачиниле религијом и национализмом, само због једне ствари

Премијер Етиопије остаје уверен да ће војна операција (за коју инсистира да се зове "операцијом спровођења закона") бити успешно окончана у кратком року и одбио је све сугестије за преговоре и понуде за међународно посредовање. Међутим, ТПЛФ (Народно-ослободилачки фронт Тиграја) се већ доста добро показао врло страшним противником на бојном пољу, а постоји додатни ризик да се сукоб прошири на друге делове земље, а имали смо пример Судана када је у питању преливање сукоба у земље у региону.

Позадина најновијих оружаних сукоба на северу Етиопије је вишеструка политичка и социјална криза која је мучила етнички заснован савезни систем створен 1994. године, углавном генерисан упорним етничким ривалством и сукобима и непрестаним споровима између регионално заснованих елита ( посебно из региона Тиграј, Амхара и Оромо) за контролу над савезном владом, институцијама и финансијама. Народно ослободилачки фронт Тиграија (ТПЛФ), који контролише регионалну државу Тиграј, био је у оштром сукобу са централном владом у последње две године. Продубљивање овог спора током последњих неколико месеци непосредни је узрок избијања грађанског рата у земљи, а руководство Тиграја је изјавило да је спремно за дуготрајну војну конфронтацију са централном владом ако буде потребно. Избијање оружаног сукоба између ТПЛФ-а и Савезне владе прети да растури земљу и представља озбиљну претњу за регионалну безбедност - пропашћу уставних аранжмана који су тежили да мирно реше етничко и политичко ривалство и спорове, Етиопија доживљава политизацију етничке припадности са све смртоноснијим последицама, подстичући раст масовних протеста, оружаних побуна, масакра, "етничког чишћења", терористичких аката и сепаратистичких осећања.

Међу њима, у покрајини Оромо, у јулу ове године погинуло је 167 људи током сузбијања масовних протеста и нереда, а ухапшено преко 4 хиљаде људи, укључујући истакнутог опозиционог политичара и медијског могула Џавара Мохамеда. Постоји додатни ризик да се Еритреја укључи у грађански рат који је избио на северу Етиопије, а сукоб такође у великој мери повећава увек присутни потенцијал експлозивног сукоба на југу између савезне владе и сомалијских кланова из Сомалије и суседних подручја, што би у најгорем случају могло изазвати или подстаћи нову рунду конфронтације са суседном Сомалијом. ТПЛФ је већину овог времена била доминантна странка у коалицији са ЕПРДФ, а остали чланови су били Национални демократски покрет Амхара (АНДМ), Народна демократска организација Оромо (ОПДО) и Јужни етиопски народни демократски покрет (СЕПДМ), сваки представљајући политичке фракције из најважнијих региона земље. Мелес Зенави, лидер земље од 1991. године до своје смрти 2012. године - прво као председник прелазне владе Етиопије од 1991. до 1995. године, затим као премијер Етиопије од 1995. године - такође је био председник ТПЛФ-а.

Међутим, учесталост и интензитет спорова и оружаних сукоба између супарничких етничких група и регионалних елита непрекидно су се повећавали током последње деценије, а чини се да су неке групе унутар политичких елита из три главне етничке групе у земљи - Тиграј, Оморо и државе Амхаре - покушавају да искористе ескалирајуће насиље и хаос да би унапредили сопствене циљеве, наиме, учвршћујући своју контролу над својим регионима као основу за обезбеђивање контроле над савезним институцијама и овлашћењима, пише "South Фронт".

Социјална мобилизација и масовни протести 2015. и 2016. године, у којима су снаге безбедности убиле стотине људи у регионима Орома и Амхара, а хиљаде људи је ухапшено, трансформисале су политички пејзаж Етиопије. Оживљавање социјалне мобилизације и протести 2018. довели су до оставке тадашњег премијера Хајлемаријам Десалења (који је функцију преузео 2012. године), отварајући пут дефинитивном прекиду односа снага у савезној влади.

Још један фактор иза упорности масовних протеста била је све већа одлучност међу осталим етничким групама - посебно Амхара и Орома - да окончају доминацију етничких Тиграјаца над савезним институцијама и моћима. Тиграјци су контролисали већину кључних владиних позиција од формирања ЕПРДФ-а почетком деведесетих, укључујући националну обавештајну агенцију, војску, министарство спољних послова и до 2012. канцеларију премијера. Нова влада постављена у априлу 2018. године након протеста покренула је широки програм политичких реформи, укључујући укидање забране формирања политичких партија и пуштање новинара и других политичких затвореника. Такође је почело кривично гоњење или отпуштање неких државних и војних званичника оптужених за кршење људских права и корупцију. Свеобухватне политичке (и економске "либерализације") реформе које је премијер Ахмед Аби прогурао од 2018. године широко су похваљене на међународном нивоу, а заједно са мировним споразумом закљученим са Еритрејом убрзо након што је преузео власт, прошле године му је уручена Нобелова награда за мир године. Међутим, најновији програм политичких реформи није успео да оконча масовне немире и протесте међу неколико најбројнијих етничких група у Етиопији, а велики сукоби и масакри наставили су се у неколико региона.

Са скоро 2,5 милиона људи расељених због текућих етничких сукоба и насиља широм земље, неколико масовних протеста 2019. и 2020. године и дубоких подела унутар владајућих елита, укључујући наводни покушај пуча против владе регионалне државе Амхара 2019. године у којем је убијен председник покрајине и шеф кабинета војске (генерал Сеаре Меконен) - оба кључна савезника Абија Ахмеда - положај премијера и будућност његових реформи изгледају много мање сигурни. Ако се не предузму хитни кораци за деескалацију сукоба, могао би на крају представљати егзистенцијалну претњу Савезној демократској држави Етиопији, јер ТПЛФ има велику силу паравојних формација и значајну резерву окорелих ветерана рата - Еритреја (1998-2000). Штавише, лојалност многих војника и официра из моћне Северне команде (која има седиште у Мекелеу, главном граду Тиграја) је под знаком питања и постоје индиције да је значајан део добро наоружаних трупа Северне команде стао на страну ТПЛФ-а.

Након свргавања војно-комунистичког режима предвођеног Менгистуом Хајлемаријамом 1991. године, нови устав Етиопије (усвојен 1994. године) признао је право на самоопредељење сваке нације, националности и народа у Етиопији, укључујући право на отцепљење од федерације. Све државне функције, овлашћења и институције биле су подељене између савезне владе и парламента и девет језички и етнички регионалних држава, као и два самоуправна града (Адис Абеба и Дире Дава), при чему је свака регионална држава уживала значајну аутономију у безбедносним питањима (укључујући поседовање сопствених снага безбедности), опорезивање, коришћење земљишта и експлоатација природних ресурса.
Савезни парламент састоји се од 108-чланог Дома федерације (именованог од регионалних државних законодавних скупштина на петогодишњи мандат) и од 547-чланог Дома народних представника (изабраних директно, такође на пет година). Оба дома парламента заједнички гласају за избор председника (који служи на шест година, али има углавном церемонијалну улогу), док премијера бира Дом народних посланика. Девет изворних регионалних држава су: Афар, Амхара, Бенишангул Гумуз, Гамбела, Харари, Оромија, Сомали, Тиграј и Јужне нације, народности и људи (SNNP), с тим да се границе сваке од њих заснивају на етничкој већини међу становницима сваког региона. Десети - Сидамо - конституисан је почетком ове године након референдума 2019. године.

Систем власти осмишљен је тако да укључи и реши спорове између три конкурентске снаге: оних који траже независност или отцепљење од Етиопије, оних који се залажу за централизовану унитарну државу и оних који су желели да одрже кохезију и територијални интегритет Етиопије усвајањем савезног система влада која је пружила значајан степен аутономије препознатљивим етничким групама и регионима у земљи. Значајни побуњенички покрети са моћним наоружаним милицијама појавили су се у три регије, осим у Еритреји: Тиграј (Народно-ослободилачки фронт Тиграја - ТПЛФ, створен 1975.), Оромија (Оромо ослободилачки фронт - ОЛФ, створен 1973.) и Огаден/Сомали регион (Национални ослободилачки фронт Огаден - ОНЛФ, створен 1984. године).

ТПЛФ је тражио аутономију и самоопредељење народа Тиграја, без покушаја отцепљења и успостављања независне државе. ОНЛФ је формирао владу у сомалијској регионалној држави од 1991. године, а 1994. године Државно веће је организовало референдум за независност који је великим делом одобрен. ОЛФ борци су регрутовани из Оромо заједница унутар Етиопије, Оромо избеглица изван земље и Оромо дезертера из етиопске војске.  Ослободилачка војска Оромо (ОЛА) и даље је оперативна: отцепила се од ОЛФ-а отприлике у исто време и вероватно има сличне војне способности. Преношењем власти на аутономне регионалне државе (свака са својим уставом), нови систем је настојао да одговори на дуготрајне захтеве за самоуправом већинског народа Оромо и других главних етничких група - посебно региона са већинским муслиманским становништвом на југу земље. Иако је нови Устав успео да додели значајан степен аутономије главним регионима и етничким групама, у великој мери није успео да реши проблем неједнакости у заступљености различитих регионалних и етничких група на нивоу Савезне владе и у савезним институцијама.

Национална регионална држава Тиграј налази се на крајњем северу Етиопије. Има преко 5 милиона становника, од којих је већина посвећена пољопривредним активностима, а простире се на нешто више од 50.000 квадратних километара  Према последњем званичном попису становништва извршеном 2007. године, преко 95% становника су Тиграјани. Њихов главни град, Мекеле, има око 320.000 становника, трећи је или четврти по величини град у Етиопији. Државно веће Тиграја (законодавна скупштина региона), има 152 члана, именује председника Тиграја (тренутно је то Дебретсион Гебремајкл).

Тиграј се граничи са Еритрејом на северу, Суданом на западу, регионалном државом Амхара на југозападу и регионалном државом Афар на истоку. Смештено на северној страни централног горја Етиопије, већи део подручја састоји се од кршевитог планинског терена што је значајно отежало велике офанзивне војне операције снага Савезне владе. Горје је смештено у источном и централном Тиграју и оно је најгушће насељено и најбрањеније подручје. До недавно су се главне копнене офанзиве савезних (и Амхарских) снага одвијале у низијским равницама, које покривају око половине регије Тиграј, тек су однедавно кренули ка планинским областима.

Сукоб између савезне владе и руководства ТПЛФ драматично је ескалирао ове године. Током 30 година ТПЛФ је водио земљу на челу коалиције Етиопског народног револуционарног демократског фронта (ЕПРДФ), коју су чиниле четири моћне регионалне и етнички засноване политичке странке, све док велики протести 2018. године нису донели Аби Ахмеда на власт. 2019. године Ахмед је распустио владајућу коалицију и формирао Уједињену напредну странку, којој је ТПЛФ одбио да се придружи. Руководство ТПЛФ-а, некада архитекте "етничког федерализма", оптужило је новог премијера за дискриминацију народа Тиграј и угњетавање. Спирала према грађанском рату појачала се када је премијер Ахмед најавио да ће национални избори који би требало да буду одржани у мају ове године бити одложени за 2021. због пандемије. Власти у Тиграју жестоко су се успротивиле одлуци о одлагању националних избора, тврдећи да је то политички маневар премијера како би илегално продужио задржавање на власти, и одржали су регионалне изборе у Тиграју 9. септембра што је резултирало великом поразом Савезне владе. Уставни мандат савезног парламента и владе истекао је 6. октобра 2020. године, а власти у Тиграју су након тога опозвале све представнике и званичнике региона на савезном нивоу и најавиле да сви следећи савезни законски прописи и политичке одлуке неће бити применљиви у Тиграју.

Дана 7. октобра, савезна влада одлучила је да прекине сваку сарадњу са, како је тврдила, нелегитимним државним саветом и владом Тиграја, и одбила је да исплати буџетске исплате региону, као и да заустави већину савезних социјалних програма и услуга у региону и смањи приступ међународним програмима помоћи.Након избијања непријатељстава у суботу 7. новембра је Дом Федерације - горњи дом Савезног парламента - гласао за распуштање Државног већа и владе регије Тиграј, тврдећи да је руководство Тиграја "прекршило устав и угрозило уставни систем". Дом Федерације има широку моћ у том погледу, члан 63. Устава предвиђа: "Наредиће савезну интервенцију ако било која област, кршећи овај Устав, угрози уставни поредак." Сходно томе, намера савезних власти је да нова прелазна администрација извршава све законодавне и извршне овласти и функције у региону и "спроводи одлуке које је донела савезна влада".

Непосредно пре избијања непријатељстава, председник Тиграја, Дебретсион Гебремајкл, оспорио је надлежност савезне владе да контролише војне објекте у регији Тиграј. Дана 30. октобра Аби Ахмед наредио је бригадном генералу Џемалу Мохамеду да заузме место заменика команданта Северне команде у њеној бази у Мекелеу. Али званичници регионалне владе Тиграј су пресрели бригадног генерала по доласку и рекли да се врати у Адис Абебу.

Гетачев Реда, саветник председника државе Тиграј, појаснио је касније у твиту да је генералу речено да се врати јер је "свака интервенција после 5. октобра у Тиграју неприхватљива". ТПЛФ је раније године претио отцепљењем од Етиопије, позивајући се на члан 39. етиопског устава који гарантује "безусловно право на самоопредељење, укључујући право на сецесију".

- Никада нећемо устукнути некоме ко намерава да сузбије наше тешко стечено право на самоопредељење и самоуправљање - рекао је у августу лидер региона Дебретсион Гебремајкл.

- Припремили смо војску, милицију и специјалне снаге. Наша припрема је усмерена на спречавање рата, али ако се желимо борити, спремни смо да победимо - рекао је Дебретсион.

Нерешени територијални спорови и последично непријатељство између Тиграја и суседне регионалне државе Амхаре још су један дестабилизирајући фактор. Оружаној интервенцији савезне владе у регији Тиграј претходили су спорадични сукоби између заједница Тиграјаца и Амхаре усред жестоких претњи и оптужби током неколико година. Дана 7. новембра, видео колоне трупа која напредује према Тиграју из регије Амхара објављен је на Фејсбуку са поругом и тријумфалистичком поруком која наговештава пораз ТПЛФ-а:

- Регионалне снаге Амхаре напредују! - гласила је порука.

Према другом извештају за медије 4. новембра, снаге Савезне владе већ су биле прекомпоноване према северу неколико дана пре него што су забележене прве конфронтације и сукоби, остављајући безбедносни вакуум у другим областима:
- Упркос тврдњама премијера да су његови војници били у заседи и гурнути у рат, припреме за евентуалну ескалацију обављене су најмање неколико дана унапред. Последњих дана забележени су покрети етиопских трупа ка северу.

Последице сукоба између Адис Абебе и Тиграја већ се осећају у остатку земље. Етиопија је такође једна од многих земаља у Африци која је формирала тајна места за задржавање на којима су осумњичене или наводне терористе које су илегално задржали амерички војни и обавештајни оператери држани у оквиру широког и неселективног програма вођења рата против тероризма који су водиле САД. У 2017. години "Глобал Security" је приметио да су САД водиле недоследан курс у својим односима са Етиопијом, и да су се односи знатно поправили након 1991.

Сједињене Државе показале су неку врсту лицемерства када је Етиопија у питању, блиско сарађујући са њиховом владом у борби против одређених терористичких група попут ал-Шабаба, док је осуђивао исту владу због хапшења новинара, сузбијања слободе говора и онемогућавања  да политички противник победи чак и у парламенту. Остали потенцијално значајни спољни актери су Судан и Египат, који су уплетени у дугогодишњи спор са Етиопијом око изградње Велике етиопске Ренесансне бране. Египат и Судан су забринути да ће масивна хидроелектрана коју Етиопија гради на реци Нил у великој мери смањити њихов удео у току реке. У октобру 2016. године, етиопска влада оптужила је Египат да подржава побуњенике и приморава Адис Абебу на проглашење ванредног стања. Судан је затворио своју границу са Етиопијом и понудио је помоћ посредовања у спору, а високи званичници двеју земаља били су у сталном контакту у настојању да сачувају " безбедност на граници" и "регионалну стабилност". Међутим, судански и египатски војни званичници такође су одржали продужене састанке крајем октобра, истичући своју намеру да блиско сарађују у свим безбедносним питањима.

Напетост је подигнута и делимичном нормализацијом односа између савезне владе и Еритреје од средине 2018. године, приближавањем које је, према неким проценама, делом требало да учврсти став владе Абија Ахмеда у случају војног решења сукоба са Тиграјем, јер су еритрејски председник Исајас Афверки и руководство ТПЛФ и даље горки непријатељи. Еритреја има једнопартијски председнички систем, где председник званично служи и као шеф државе и као шеф владе. Народни фронт за демократију и правду једина је политичка странка којој је дозвољено да постоји, а Афверки је председник откако је у мају 1991. године повео Еритрејски народноослободилачки фронт (ЕПЛФ) до победе, завршавајући 30-годишњи рат за независност од Етиопије. Након завршетка рата 1991. године, између Етиопије и Еритреје избио је још један разарајући рат између 1998. и 2000. године, због текућег спора око демаркације границе, а посебно око града Бадме. Комисија Уједињених нација је накнадно утврдила да град припада Еритреји, али остаје под управом власти регионалне државе Тиграј, упркос мировном споразуму из 2018. између савезне владе Етиопије и Еритреје. У погледу односа Еритреје са Етиопијом, оно што додаје напетости је подршка еритрејске владе Оромо ослободилачком фронту (ОЛФ).

Укратко, током последње две године дугогодишње непријатељство између етиопске савезне владе и Еритреје брзо се смањило након што је ТПЛФ избачен из владајуће коалиције. Без обзира постоји ли формални споразум или незванично разумевање као такво између тренутних носилаца функција у савезној влади и Еритреји, јасно је да обе стране сматрају ТПЛФ смртним непријатељем.

Иако су обе стране оптужиле једна ругу за подстицање оружаних сукоба, јасно је да оне нису изненадиле ни савезну владу ни руководство ТПЛФ-а, а има много индиција од претходних недеља да су обе стране вршиле припреме за такву могућност. Иако је премијер Аби Ахмед широко хваљен због опсежних програма политичких реформи које је спроводио након преузимања власти, све реформе спроводили су у процесима под строгом контролом извршне власти, а не шири и транспарентнији механизми, а чини се да је имао примарни циљ осигурања његове личне контроле над кључним институцијама и државним функцијама.

Ово даје одређену веродостојност наводима ТПЛФ-а да је њихово руководство селективно циљано и дискриминисано, посебно када се узме у обзир да је Аби Ахмед и сам био виши војно-обавештајни официр и чак је непосредно пре уласка у политику био на челу националне обавештајне агенције. Узнемирујуће је то што се настављају оружани сукоби, па чак и масакри у многим регионалним областима, у којима су идентитет починилаца и шире околности у већини случајева обавијени велом тајне, пише "South Фронт".

Поред хитне потребе за прекидом ватре и успостављањем мера за изградњу поверења за стабилизацију ситуације пре него што се земља уруши у разорни и вероватно неповратни сценарио грађанског рата и разраду свеобухватног плана за мир и помирење, налази се и потреба за успостављањем широко транспарентне и независне комисије за "истину и правду" која ће истражити узроке и детаље вишеструких етничких и регионалних спорова, сукоба и масакара који и даље уништавају земљу и да треба јасно идентификовати извршитеље и налогодавце бројних масакара који су се догодили како би се спречили слични догађаји у будућности.