Ко је била Индира Ганди: "Гвоздена дама" Индије, једна од најмоћнијих жена 20. века!

Индира Ганди (није у роду с Махатмом Гандијем - девојачко Нехру заменила је с Ганди након удаје за Ферозеа Гандија) оправдано је носила надимак "Гвоздена дама Индије" - њена политика и вођство снажно ће утицати на развој једне од највећих земаља света, те ће обликовати односе и Азије и света.

Као девојчица била је фасцинирана ликом Јованке Орлеанке те је једном рекла својој тетки: 

- Једног дана и ја ћу водити свој народ према слободи, баш као што је и Јованка Орлеанка! Тада можда није ни била свесна колико ће се те њене речи остварити. Слобода њеног народа остварена је још за време владавине њеног оца Нехруа који је био један од водећих индијских политичара у борби за независност од британске власти.

Била је једино дете (имала је брата, но он је умро јако млад), а оца је ретко виђала пошто је он често био на путу. Након средње школе одлази у Европу где је студирала на престижном Оксфордском Универзитету. Волела је историју, економију, политику, а за време боравка у Европи стекла је бројне пријатеље.

Након студентских дана почела је да ради за оца као лична асистенткиња, он је пак владао готово две деценије (до смрти) - од 1947. до 1964. У том периоду напредовала је и њена политичка каријера, а већ 1959. постала је председница Индијског националног конгреса (ИНЦ), једне од најстаријих индијских странака (странка је основана 1885. године). ИНЦ, секуларна и лево оријентисана, је и данас једна од две највеће индијске странке - друга је пак Народна индијска партија (БПЛ), десничарска странка из које долази актуелни индијски премијер Нарендра Моди.

Две године након очеве смрти Индира је од стране ИНЦ-а изабрана за нову премијерку Индије. Оправдано носи надимак "гвоздене даме" - наиме, за време њене владавине спроведена је велика централизација власти. Надаље, кренула је у рат против Пакистана 1971. и у ретроспективи то је била одлука која ће донети Индији велику регионалну моћ. Индија је добила рат који је потрајао свега 13 дана (око 9.000 мртвих на страни Пакистана, око 4.000 на страни Индије) те је завршио осамостаљењем дотадашњег Источног Пакистана који је постао Бангладеш.

Само кратак подсетник на жестоко ривалство између Пакистана и Индије - исто је заправо производ британске колонијалне политике. Пред повлачење из Британске Индије (након 200 година), Британци су одлучили да поделе земљу на две - тако је Британска Индија 1947. подељена на Индију (с већинским хинду становништвом) и на Пакистан (с већинским муслиманским становништвом). Но, Пакистан тада није изгледао као Пакистан данас - наиме, нова земља била је подељена на два одвојена дела, Западни и Источни Пакистан (између којих се налазила Индија). Ратом 1971. Индија је успела да сломи Пакистан на начин да су подржали покрет за осамостаљење Источног Пакистана (од Западног) који је тако постао данашња држава (такође већински муслиманска) Бангладеш.

Победа Индије (и Индире) у рату против Пакистана био је велики ударац и на геополитичком нивоу. Наиме, Пакистан је у то време био амерички савезник док је Индија била у све бољим односима са СССР-ом, нарочито за време доласка Индире Ганди на власт. Наравно, њен отац Џавахарлал Нехру - уз југословенског председника Јосипа Броза Тита и египатског председника Гамала Абдела Насера - био је један од оснивача Покрета несврстаних који се опирао блоковској подели света (односно приклањању једној од две супер-силе, САД-у односно СССР-у). Но, његова кћер Индира није била до те мере заговорница несврстаности те је индијску спољну политику поприлично оријентисала према Москви (верујући како су и Кина и САД на страни Пакистана, што је било тачно).

Упркос великим анимозитетима према Пакистану, Индира је у исто време одржавала јако добре односе с више земаља арапског света. Снажно се залагала за палестинско питање те је осуђивала Израел који је сматрала религијском државом (слично као и Пакистан). Наравно, када је избио рат између Пакистана и Индије није било лако арапским земљама да одаберу страну јер су се и Индија и Пакистан борили за њихову наклоност. Резиме је био да су секуларнији режими попут Сирије, Египта и Алжира одабрали неутралност (што је разочарало Индиру) док су про-амерички режими (Јордан, Саудијска Арабија, Кувајт и УАЕ) подржали Пакистан.

Са САД-ом Индира је имала наизглед коректне односе, но напетости су заправо биле поприличне. САД је био изузетно забринут због њеног приближавања СССР-у. Ондашњи амерички председник Ричард Никсон нарочито је презирао Индиру - у приватном разговору с Хенријем Кисинџером назвао ју је "вештицом" и "мудром лисицом" која је успела "да насамари САД", мислећи на Индијско-пакистански рат 1971.

Није приближавање Москви била једина ствар која је бринула САД - забрињавала их је и велика индијска национализација компанија за време Индирине владавине, нарочито нафтних компанија "Индиан Оил Цорпоратион" (ИОЦ), "Хиндустан Петролеум Цорпоратион" (ХПЦЛ) и "Бхарат Петролеум Цорпоратион" (БПЦЛ).

По питању домаће политике највећи изазов за Индиру Ганди, који ће је на крају, како ће се испоставити, коштати живота, био је како ујединити Индију. Индија је све само не хомогена нација, она је огромна земља с различитим културама, религијама, етничким групама, језицима, идеологијама... држати Индију "на окупу" увек ће бити изазов, а за Индиру је био и највећи.

Како смо и споменули, она је настојала да максимално централизује власт (због чега су је оптуживали и за ауторитарност). У исто време бринула је за социјалну политику. За време њене владавине у Устав је уведено да жене и мушкарци морају добијати исту плату за исти посао. Је ли била популарна у Индији? Да, изузетно, али исто тако имала је и опасне противнике и непријатеље. Политичка ситуација заправо никад се није смирила иако је Индира континуирано радила на консолидацији своје власти.

Велика криза избила је 1971. када је лидер опозиционе Социјалистичке странке, Раџ Нараин, оптужио Индиру за изборну превару. Против ње је подигнута оптужница пред судом те је и испитана - на концу, након дугог судског процеса, суд је 1975. донео пресуду у којој се наводи како је Индира Ганди искористила државни апарат за властиту изборну кампању. Овом пресудом поништена је њена победа на парламентарним изборима 1971. Другим речима, срушена је с власти.

Али је она одлучила да не оде са власти - прогласила је ванредно стање те наставила да влада декретом у наредне две године (до идућих избора 1977. године). Те две године биле су године Индирине апсолутистичке власти - укинуте су бројне грађанске слободе, спроводио се велики прогон политичких неистомишљеника. Када се за Индиру данас спомиње да је владала ауторитарно, најчешће су управо ове две године аргумент. У истом периоду знатно јача политичка позиција и снага њеног сина, Санџаја Гандија, за којег се истиче да је "припреман" као наследник, но погинуо је у авионској (акробатској) несрећи 1980. године. Оптужбе за непотизам премијерке Индире Ганди такође имају аргументе - наиме, она у овом периоду има поверење искључиво у властиту породицу, а њен други син Раџив почиње политички успон (те ће касније постати и премијер).

Напослетку, дозволила је изборе 1977. и на њима изгубила власт, но у опозицији ће провести само 3 године и поново се враћа на власт на идућим изборима 1980. великом победом (која је уједно и потврда њене популарности у Индији).

Но, тих година избија побуна међу индијским Сикима на простору провинције Пенџаб (имајући у виду како се иста граничи с Пакистаном, за очекивати је да ће пакистанске власти исту подржати). Подсетимо - Сик је израз који се користи за следбеника сикизма, монотеистичке религије која је настала током 15. века у провинцији Пенџаб. Израз "Сик" потиче из санскритса и значи "подучавање". Религија сама по себи не би била проблем, али сепаратистичке тенденције Сика у Пенџабу постале су велики проблем за премијерку Ганди.

Ситуација је ескалирала крајем 70-их када вођа Сика у Пенџабу постаје милитантни Џарнаил Синг Биндранвал. Он отворено подстиче побуну, отцепљење Пенџаба од Индије, а његова организација не либи се корошћења сваке врсте политичког притиска, па чак и тероризма. Екстремистички Сики почели су да се баве политичким насиљем, а отето је и неколико путничких авиона. Индира је одлучила да сломи побуну, но неће бити лако.

Биндранвал је ухапшен, али је побегао те се 1983. забарикадирао у великом сикском храму, златном храмском комплексу Акал Тахат у граду Амритсар, у провинцији Пенџаб. Одатле је са својим милитантним кадром управљао Сик побуњеницима, а сам храм претворен је у складиште оружја и логистички центар.

Био је то можда и највећи изазов у дугогодишњој каријери премијерке Ганди. Наиме, како се могло и очекивати, екстремни Сики нису деловали сами - добијали су активну подршку Пакистана, али по свему судећи и САД-а, тачније америчке ЦИА-е. Да су у побуну укључене ЦИА и пакистанска обавештајна служба ИСИ, Индири је дојавио совјетски КГБ истичући како су Пакистан и САД већ направили план за отцепљење Пенџаба и изазивање велике нестабилности у Индији.

Индира је и сама веровала да је у ово укључена ЦИА, што је и рекла једном приликом када су у Индији код ње у гостима били немачки канцелари Хелмут Шмит и Вили Брант. Извори наводе како је ЦИА преко Пакистана слала оружје милитантима у Пенџабу. Напослетку, почетком јуна 1984. године, Индира се одлучила на пресудан потез којим ће спречити отцепљење Пенџаба, али ће је то коштати живота. Наиме, 1. јуна 1984. покренута је Операција "Плава звезда", а иста је имала за циљ елиминисање милитаната и њихових вођа из Златног храма у Амритсару.

Жестоке борбе потрајале су 8 дана и на крају су милитанти поражени (код њих је пронађено и оружје кинеске производње што потврђује сумње да су против Индије заједно сарађивали САД, Пакистан и Кина), а њихов вођа Биндранвал је убијен. Но, била је то јако тешка акција у којој је убијено и неколико стотина сикских цивила. Наиме, милитанти су вернике поставили пред храм да тамо служе као живи штит - већина их је страдала у операцији индијске војске.

Сики широм Индије и света (у свету их иначе данас живи око 27 милиона, од тога 20 милиона у Индији те око 700.000 у САД-у) жестоко су критиковали премијерку Ганди истичући како је ово био напад на њихову религију. Многи Сики дезертирали су из индијске војске након Операције "Плава звезда". Поједини политичари сикског порекла поднели су оставке. Месецима након акције, иако је сукоб завршен 8. јуна 1984., трајале су напетости између гневних Сика и индијских власти.

И онда је та ситуација кулминирала 31. октобра 1984. - и то атентатом на премијерку Индиру Ганди. Убили су је двојица Сика, Сатвант Синг и Бинт Синг - њени лични телохранитељи.

Иако јој је сугерисано више месеци пре тога да их отпусти пошто би њих двојица могли да представљају ризик, Индира је чврсто одбацила (на њену и њихову трагедију) такав предлог истичући како су они са њом годинама уназад, те како има поверење у њих. Наравно, имањем Сика за лично обезбеђење очигледно је такође желела да покаже како индијска држава није у сукобу са свим Сикима већ само са екстремистима.

Била је то кобна грешка. У 09:29 ујутру 31. октобра 1984. Индира је напустила своју резиденцију те се припремала за састанак са британским глумцем Питером Јустиновом који је у Индији снимао документарни филм. Није стигла много даље од улазних врата - већ у врту резиденције двојица Сика испалила су у њу изненада кишу метака (око 40, из пиштоља и аутоматске пушке). Зачуђујуће, није била мртва на лицу места - хитно је пребачена у болницу где су лекари чак покушали да је спасу операцијом, но извадити 23 метка из њеног тела (остали су прошли кроз њу) била је немогућа мисија. Проглашена је мртвом у 14:30 тог дана.

Један од двојице њених убица, који су годинама били њени лојални заштитници, убијен је непосредно након атентата, а други је ухапшен (те обешен 1989. године).

Занимљиво је да је Индира баш непосредно у данима пре смрти говорила о својој сигурности истичући како је свесна да може бити убијена, али се смрти не боји.

- Не бојим се ничега. Често сам мета напада. Једном је човек уперио пиштољ у мене. У Делхију ме једном неко гађао ножем. Наравно, ту су увек камење, цигле, флаше... нарочито за време избора - рекла је у једном од последњих интервјуа пред смрт.

Вест о смрти Индире Ганди шокирала је Индију и свет, а широм Индије, што се могло и очекивати, експлодирао је гнев против Сика - у данима након убиства премијерке Ганди убијено је више од 3.000 Сика широм земље (стварна бројка вероватно је и већа). Одмах након њене смрти наследио ју је син, Раџив Ганди, који је тада имао 40 година. Раџив ће бити премијер до 1989. када губи изборе, а две године касније и живот - наиме, и он, као и његова мајка, постаће жртва атентата, овог пута не од стране радикалних Сика већ од Тамилских тигрова из организације LTTE.

Како ће се памтити Индира Ганди? Мишљења о њој свакако ће остати подељена, и у Индији и у свету. Једни је сматрају великом лидерком (анкета BBC-a 1999. прогласила ју је "Женом миленијума") која је радила предано на уједињењу и јачању Индије (чињеница јесте да је Индија за време њене владавине постала моћна, можда чак и хегемон у овом делу Азије, нарочито према мањим земљама, рецимо Непалу и Бутану...). Други тврде како је управо она крива за масовну корупцију која се у Индији с врха проширила у све поре друштва. Неки је славе због њене спољне политике, други пак критикују због исте.

Но, једна ствар је сигурна - Индира Ганди једна је од најважнијих особа у историји Индије. Сама Индија је од свог ослобођења од Британије па све до 90-их година заправо била земља у рукама једне фамилије, Нехру-Ганди, а тај период оставио је неизбрисив траг који се и данас осећа широм ове огромне земље.