ИСПОВЕСТ СРПКИЊЕ ИЗ САД УДАТЕ ЗА АФРОАМЕРИКАНЦА: Расизам је системски проблем Америке присутан свуда (ВИДЕО)

Снежана Ранђеловић-Браун / Извор: Фото: Глас Америке/Принтсцреен

Снежана казе да се њен син за сада идентификује као Србин и Американац и да нема идеју да га свет види на треци начин.

У протестима у Америци учествују и досељници пореклом са Балкана а посебну перспективу у овим догађајима имају они чији су партнери - Афроамериканци. За Глас Америке своје виђење протеста износи Снежана Ранђеловић-Браун, сликарка која живи на америчком југу.

ЗА ДЛАКУ ИЗБЕГНУТ МАСАКР У АМЕРИЦИ: Монструм кренуо МОТОРНОМ ТЕСТЕРОМ на демонстранте! (ВИДЕО)

И У ЛОНДОНУ ПРОТЕСТИ ПРОТИВ ПОЛИЦИЈСКЕ БРУТАЛНОСТИ: У поворци највише студената! (ФОТО)

ВИДЕО КОЈИ ЈЕ ЗГРОЗИО СВЕТ: Ко је особа коју је полиција брутално одгурнула и пустила да искрвари (ВИДЕО)

- Живим већ 11 година у Њу Орлеансу и некако га сматрам својим. Иначе сам пореклом из Србије. У Њу Орлеансу живим са својим сином, шестогодишњаком, који је дете из мешаног брака, његов отац је Афроамериканац, тако да нас је то довело довде, да сам активно укључена у ове протесте - прича Снежана Ранђеловић-Браун.

Како каже, у првим годинама живота у Америци уживала је у благодетима Њу Орлеанса и није јасно препознала расизам док није добила сина.

- Била сам окружена интернационалним студентима, и помало затварала очи на све то, иако је допрло негде до мене. Али то само говори о некој нашој белачкој привилегији, ја сам била у ситуацији да због боје коже не осетим то, док студенти и људи који се нађу у Америци а другачије су боје коже - то осете истог тренутка. Расизам сам осетила мало касније, када сам добила сина чији је тата Афроамериканац.У том тренутку тренутку почињем да схватам да људи са чуђењем доживљавају то да смо он и ја друге боје коже. Што је старији све су уочљивије те ситуације. Када имате малу бебу, сви реагују: лепа, слатка беба. Али када већ имате дечака, кога овде сматрају за Афроамериканца, почињете да увиђате да ту постоји неки другачији поглед. Добија коментар који сам јако тужна да чујем – када неко прокоментарише да он има среће што сам му ја мама. Па зашто? Зато што сам ја бела? То је једна систематска неправда, да људи, не размишљајући, вероватно из најбољих намера, говоре и раде неке ствари не схватајући колико је то једна свепрожимајућа неправда.

Протести у Њу Орлеансу су мирни, каже Снежана је и додаје да верује да је то случај у већини градова иако се у вестима обично фокус ставља на сукобе и насиље. На протесте она води и сина.

- Наравно трудићемо се да будемо у што мирнијем делу али моја идеја као мајке једног дечака који је по америчким стандардима сврстан у Афроамериканце је да га изложим тој идеји да оно што је битно за њега, да зна да расизам постоји, неће се решити у скорије време али је битно да се нешто уради поводом тога.

Снежана није изненађена жестином протеста, после најновијег у серији случајева да је један Афроамериканац био жртва полицијске бруталности.

- Ја мислим да је ово апсолутно било неминовно, и било је само питање времена када ће се десити. Некако у последње време су тако усковитлане страсти у Америци и да последње убиство је вероватно био само тригер за то међутим, милсим да се ови протести одавно крчкају и мислим да је ово био само тренутак када је један експрес лонац прошиштао.

Уметница из Њу Орлеанса истиче да се никоме не допадају призори агресивног понашања демонстраната на улицама, али да се они морају посматрати у ширем социјалном контексту.

- Шта је довело до такве ситуације и колико је то вишедеценијско угњетавање мањина у Америци, пре свега Афроамериканаца и колико је систематски проблем и колико је то једно нормализовање расизма у Америци деценијама… Ја сам можда најмање компетентна да причам на ту тему јер овде живим само 11 година, али опет мислим да је довољно сваком пар година у животу да сагледа колико је то комплексан и систематски проблем. Тако да коментари људи као - какви хулигани, разбијају излоге и краду телевизоре... да, јесте страшно али то није страшније него убити човека зато што је друге боје косе или коже и у неким случајевима не одговарати због тога.

Расизам је системски проблем Америке али је присутан – свуда. Снежану питамо да ли је приметила одређене предрасуде када је са сином путовала у Србију.

- Морам искрено да кажем да у Србији где проводимо пар месеци сваке године не осећамо никакав расизам што је можда у вези са тим да нас људи познају па су наклоњенији нама и не иду на ту страну - прича Снежана Ранђеловић. Ипак, иако истиче да не жели да генерализује, запазила је одређене предрасуде међу досељеницима са Балкана.

- Наравно далеко од тога да су у питању сви, али била сам у прилици да се зачудим да наши досељеници имају говор мржње према другим мањинама па и Афроамериканцима, што је мене јако зачудило с обзиром да смо и ми мањина. Али ето, можда је то неки наш начин да се, тај имигрантски синдром, да се асимилујемо у владајуће бело америчко друштво. Тако да се надам да ће ово бити освешћење и за наше људе овде.

- Ја га одгајам на начин где је он просто човек и имамо ту срећу да можемо често да путујемо, где је изложен људима из разлчитих култура . Тако да њему то помаже да је океј бити негде између али не знам нажалост мислим да ће бити итекако суочен са потребом да напрви избор у некој ближој будућности и оно што је најтрагичније да ћебити суочен са тиме да ће га људи третирати на одређен начин због његовог изгледа пошто је ово ипак Америка и ствари се неће променити тако брзо.

Када је Барак Обама постао председника Америке, деловало је да је земља начинила историјски искорак ка пострасном друштву. Последње године су, међутим, показале, да то није био случај. Снежану питамо у каквом се друштву нада да ће њен син живети, када буде младић.

- Када је Барак Обама био изабран за predssednika ја сам тек дошла у Америку, тада сам била студент, нисам имала ни право гласа али сам живела у Њу Орлеансу и нисам могла да не приметим општу еуфорију, у граду и позитивну атмосферу када је он дошао на власт. Читав Њу Орлеанс је имао осећај да се ствари мењају и иду ка неком бољитку. То је била моја лична импресија а сада, много година касније, сам много мудрија и много свеснија читавог система схватам да се ствари не мењају преко ноћи посебно тако комплексна ствар као систематски расизам. Колико је година прошло од Мартина Лутера Кинга, 60-так, ми нисмо далеко догурали. Али имамо ове протесте који мени и многим другима људима дају наду да ће се можда нешто значајније променити у наредним деценијама.

Снежана Ранђеловић верује да ће промене доћи са новим генерацијама.

- Не нашим, које су одгајане по старим принципима који очигледно не функионишу већ можда нове генерације где ће ови протести донети ново освешћење у куће, где ће родитељи сести да разговарају са својим децом, објаснити им шта се дешава и како различитост није лоша ствар. Како мржња није ок, научити их прихватању и љубави.

ШОК СНИМАК ИЗ АМЕРИКЕ! Прелепу студенткињу гумени МЕТАК ПОГОДИО У ЛИЦЕ, погледајте ЈЕЗИВЕ ПОСЛЕДИЦЕ (ВИДЕО)