СЕНАТ, КОНГРЕС И ТРАМП: Амерички изборни систем и "проблеми" са електорима

Будући да су САД најстарија постојећа држава са функционалним демократским системом, дебата о изражавању слободне воље грађана кроз избор својих представника, константно је отворена и жустра. Ипак, нека питања су потврђена временом и алтернативе у виду радикалних заокрета представљају политички авантуризам са потенцијално несагледивим последицама.

РУСИЈА ЗАДОВОЉНА: Нико нема оружје као ми, а још су и најмодернија!

САД су федерална држава. Ова чињеница је детерминанта бројних односа унутар троструког победника глобалних сукоба у 20. веку. Наиме, приликом стварања САД "оци нације" су пред собом имали веома комплексан задатак. Свет до те 1776. године (Декларација о независности САД), односно 1787. године (донет први Устав САД, ратификован 1788. године, институције по њему почеле да функционишу 1789. године), није познавао ништа налик ономе што је управо било створено у "Новом свету".

Сложена држава, са више конституената, коју чине грађани најразличитијих социјалних, етничких, верских и расних корена, морала је да понуди алтернативу до тада познатим системима и позиционира се као одржив субјект међународних односа, спреман да помири бројне унутрашње разлике.

Управо из федералистичког корена САД, у чији састав данас улази 50 држава и Вашингтон дистрикт Колумбија, а под чијом влашћу је још 5 насељених и 11 ненасељених територија, проистичу карактеристична решења репрезентативности у савезним органима власти и субординације различитих нивоа власти, као и њихове међусобне контроле. Тако САД познају "електорски систем гласања" на председничким изборима.

Овај систем подразумева да, иако грађани на изборима сваке четврте године, сваког првог уторка, након првог понедељка у новембру, гласају за председничког и вицепредседничког кандидата, они заправо додељују мандат "електорима" да потврде њихов глас или да гласају по сопственом нахођењу за новог председника и вицепредседника САД. Како би победио на изборима, кандидат по актуелном систему мора освојити 270 електорских места, односно апсолутну већину од укупног броја електора.

По окончању избора, формира се Електорски колеџ. Уколико електори не успеју у намери да изаберу председника, уставом је дефинисано да је Представнички дом дужан да изабере председника из круга од три кандидата који су освојили највише електорских гласова. Са друге стране, Сенат је дужан да изабере вицепредседника у овом случају, из круга два кандидата за ову позицију са највише освојених електорских гласова. Уколико Представнички дом не успе да оконча избор председника, његову дужност преузима изабрани вицепредседник и обавља је до краја мандата.  Ова правна ситуација се назива "контигентни избори" и до ње је током 18. и 19. века долазило три пута: 1800., 1824., 1836. године. Како би сличне ситуације биле предупређене, донети су и одређени уставни амандмани.

Наиме, председник и вицепредседник САД се бирају посредно, гласовима чланова „Електорског колеџа“, који након избора изгласавају првог човека извршне власти и његовог условног заменика. Свакако, у политичкој пракси кандидати за чланове колеџа јавно подржавају неког од кандидата и узвратно, уживају потпору кандидата за највише функције у извршној власти. Ипак, процес њиховог избора уме бити комплексан и варира од државе до државе. Тако у појединим државама електоре именују државни органи, у државама попут Вирџиније, Северне Каролине, Оклахоме или Индијане електори се бирају на партијским конвенцијама или током "прајмариса", истовремено кад и партијски кандидати. У Пенсилванији изборни штабови кандидата именују електоре, док у другим државама то чине партијске организације.

Суштина америчког федерализма дакле, огледа се и у препуштању савезним државама да сходно локалним потребама и околностима саме спроведу оно што је на федералном нивоу зацртано као циљ – демократски избори. Електори се могу заклети да ће подржати кандидата своје партије, односно кандидата који је освојио већину гласова у држави или дистрикту који представљају, али и не морају то учинити. Ово питање је такође другачије уређено, од државе до државе.

Кадирову прете Хагом: Тешке оптужбе против Чеченије!

На приказу су црвеном бојом означене државе у којима је електор дужан да подржи кандидата на „Електорском колеџу“, сходно раније датој заклетви. Уколико то не учини он може сносити последице, од новчаних казни до преиначења његовог гласа или његове замене новим електором у Колеџу. Овакви електори се називају у америчкој изборној пракси "неверним". Електор неће бити неверан само уколико гласа за противкандидата или сасвим треће лице које се чак није ни кандидовало, већ и уколико не узме учешће у гласању на Електорском колеџу или уопште раду Електорског колеџа, са искључењем објективног разлога спречености.

Ни устав ни федерални закони не познају правне инструменте обавезивања на гласање. Тако да је ово питање препуштено савезним државама. Такво становиште, где се питање обавезе заклињања електора и могућност замене електора уколико не жели да се закуне препушта савезним државама, заузео је и Врховни суд још 1952. године у случају "Реј против Блера". 

У последњих 50 година на 7 председничких избора забележено је 16 случајева где су кандидати гласали противно вољи бирача своје државе/дистрикта или противно својој заклетви. Занимљиво, од ових 16 случајева, чак 10 је забележено на последњим председничким изборима 2016. године, где су електори гласали уместо за Доналда Трампа или Хилари Клинтон, за кандидате из Републиканске и Демократске партије који се нису изборили за кандидатуру на унутарпартијским изборима или чак нису ни били кандидати. Троје од укупно десет електора је замењено сходно правилима савезних држава из којих су долазили и њихови гласови су поништени.

На приказу стоје резултати Електорског колеџа за 45. председника САД, након председничких избора 2016. године. По државама је означен укупан број електора, као и број гласова за лица која су била и која нису била кандидати. Гласање противно ставу бирача, није присутно само када су у питању председници, већ и избор вицепредседника на Електорском колеџу. Чињеница да је на изборима 2016. године било више "неверних електора" него на свим председничким изборима у последњих 100 година укупно, довољно говори о специфичности актуелног америчког политичког тренутка и степена незадовољства не само бирача, већ и партијских активиста политичким процесима.

Број чланова Представничког дома (колоквијално "конгресмена") износи 435. Он се одређује за сваку деценију сходно последњем попису, који се по слову закона одржава "сваке године која за задњу цифру има нулу". Број конгресмена варира од државе до државе, сходно броју становника и одређује се на деценијском нивоу након сведржавног пописа. Од 1910. године до данас у Представнички дом улази 435 конгресмена са изузетком 1959. године када је број привремено повећан на 437 након прикључења Аљаске и Хаваја. Устав налаже да држава, без обзира на број становника, мора имати једног представника у Доњем дому. Уколико држава има право на више од једног представника, она се дели на изборне округе (дистрикте).

Број грађана на територији на којој се формира изборни округ варира. У другој деценији 21. века од максималних 994.416 у Монтани, до минималних 527.624 у Роуд Ајленду. Просечан број грађана по дистрикту, сходно попису становништва из 2010. године тако износи 710.767. Избори за чланове представничког дома су већински и једнокружни. Поред 50 држава које дају чланове Представничког дома, у Доњи дом Конгреса се бирају и чланови "без права гласа". Они долазе из Вашингтон ДЦ, као и из 5 "Насељених неинкорпорираних територија". Реч је о територијама над којима власт врше САД, али које не улазе у састав државе. То су: Порторико, Девичанска острва, Америчка Самоа, Гуам, Северномаријанска острва. Над овим територијама директну власт врше федерални органи, мада и оне имају сопствену самоуправу. Ипак, за разлику од савезних држава или "Резервата америчких староседелаца", Неинкорпориране територије немају суверенитет.

Ипак, како би био заступљен и став грађана Вашингтон ДЦ и Неинкорпорираних територија, организују се избори за придружене чланове Конгреса који представљају ове ентитете, али који немају право одлучивања. По правилу, њихови представници носе титулу делегата, са изузетком представника Порторика који обавља функцију резидентног комесара и једини се бира на мандат у трајању од 4 године.

Избори за Сенат (Горњи дом Конгреса) су нешто једноставнији. Свака савезна држава бира по 2 представника, чиме се долази до укупног броја од 100 чланова. Избори се одржавају истог дана када и избори за чланове Представничког дома, сваке друге године, првог уторка, након првог понедељка у новембру. Разлика је у томе што мандат члановима Представничког дома траје 2 године, док сенаторима мандат траје 6 година. Стога, сваке друге године се бира приближно по трећина чланова Сената, односно 35/33/33 члана. Текуће 2018. године, тако се бирао максималан број од 35 чланова.

Како је Сенат осмишљен као део Конгреса у ком се заступа став савезних држава, сенатори се не бирају по дистриктима као чланови Представничког дома, већ на територији целе савезне државе. У највећем броју случајева се мандат оба сенатора из исте државе не поклапа временски, мада ово није правило. С обзиром на природу избора, кандидати за место у Представничком дому много више пажње обраћају на питања од локалног значаја, која су важна за грађане њиховог изборног дистрикта. Сходно томе, партије и бирају своје кандидате и у сенаторске трке углавном шаљу политички искусније чланове који имају велико знање из области геополитике, макрофинансија и федералног правног система и који уживају виши степен препознатљивости.

Позиција сенатора неретко представља фазу пред председничку или вицепредседничку кампању америчких политичара. Баш као и чланови

Представничког дома и сенатори могу да обављају ову функцију у неограниченом броју мандата. Избори у САД се одржавају сваке друге године на федералном нивоу. Како председнички мандат траје 4 године, мандат члана Представничког дома 2, а мандат сенатора 6, сваки други пут се у истом дану одрже избори за све чланове Представничког дома, 33 или 35 чланова сената и за председника и вицепредседника.

Ипак, када председнички избори нису на реду, грађани САД гласају на конгресним изборима који се популарно називају "мидтермс", што је енглески израз којим се означава средина мандата председника. Први мидтермси су тако добра прилика за грађане да се на посредан начин изјасне и о политици председника, у већем или мањем броју подржавајући кандидате његове партије. Ипак 2016. године дошло је до немале измене америчке политичке сцене која не дозвољава укалупљен аналитичарски приступ који се заснива на "већ утврђеним истинама".

Победа Доналда Трампа, крајње атипичног америчког политичара и самосталног креатора нових приступа и до тада у највишој политици незабележених ставова, помрсила је и ову рачуницу. Доналд Трамп је суштински 2016. године био независни кандидат, који се докопао Беле куће као републиканац, не зато што му је Велика стара партија ближа, већ због тога што му је Демократска партија вредносно даља.

Историјски гледано, ретке су фазе у којима једна партија контролише оба дома Конгреса и уз то даје председника државе. У последњих 36 година ниједном након мидтермса партија из чијих редова долази председник није имала већину у оба дома Конгреса. Једини изузетак је Џорџ Буш млађи, када су републиканци 2002. године однели победу и у Представничком дому и у Сенату, што је била директна последица терористичких напада 11. септембра и већински позитивне перцепције одлучног става 43. председника САД. Овакво расположење се задржало и 2004. године када је Буш млађи супротно бројним прогнозама однео убедљиву победу и за разлику од 2000. године остварио већину не само када су у питању електорски гласови већ и укупан број гласова бирача.