Једна реч је била довољна: Трамп целом свету открио своју НАЈВЕЋУ СЛАБОСТ? Иран сада тачно зна шта да ради

- Један пријатељ је недавно закључио да председник Трамп заиста заслужује Нобелову награду за мир јер је већ осам пута окончао рат у Ирану - с правом се подсмевао Волстрит журнал у уводнику.

Трамп је на друштвеним мрежама у суботу објавио: „Сједињене Државе су наоружане и спремне за акцију против Исламске Републике Иран на нивоу војног терора, силе и моћи какав није виђен од Другог светског рата. 

Међутим, Иран и друге земље Блиског истока су нас управо замолиле да одложимо сваки напад јер је оквир споразума договорен.“

Нови рингишпил на тржиштима

Поново је подигао ниво претње од удара, али је то одавно изгубило кредибилитет. Осим на тржиштима, где је понедељак донео нову вртешку: цене сирове нафте марке Брент пале су за скоро 5 процената у подне; берзански индекси су порасли, инвеститори се поново надају да би преговори могли да смире кризу у економски виталном Заливу.

Блумберг је у понедељак око поднева известио да је Иран наговестио да преговори о дозвољавању проласка већег броја бродова кроз Ормуски мореуз напредују. 

Агенција је цитирала Есмаила Багаеија, портпарола иранског Министарства спољних послова, који је рекао да Иран преговара са Оманом о „привременој“ рути која би осигурала безбедност бродова, додајући да „тренутно не преговарамо са Сједињеним Државама“.

Суочени смо са ситуацијом у којој обе стране још увек нису склоне компромису који би створио барем трајно примирје, што би био позитиван исход. 

Свеобухватни мир и решавање односа у региону је удаљени циљ - још један аргумент који повезује рат у Украјини и Иран. Или, како Ф. Грегори Гауз ИИИ, професор емеритус на Бушовој школи за управљање и јавну службу на Универзитету Тексас A&M, наводи у часопису „Форин Аферс“: „Играчи у региону се нису променили: охрабрени Иран са нерешеним дуговима, ослабљени, али не и поражени ирански савезници, Израел који, уместо компромиса, прихвата стање готово сталног рата. Сцена је постављена за следеће распламсавање сукоба.“

Трамп, који је динамику сукоба и преговора препустио Ирану, открива своју велику слабост у објави на друштвеној мрежи: „Сложио сам се, за будућу корист света и опстанак успешног и просперитетног Ирана, да прекинем напад, под условом да можемо брзо постићи договор.“

Рањивост открива реч „брзо“, што ће подстаћи иранске преговараче да успоре. Дипломатија и међународни односи, посебно мировни споразуми, не функционишу под притиском брзине јер то не ствара одрживе услове. Још једна потврда да Трампу недостаје не само стратегија већ и тактика, без које нема успеха.

Трампове слабости појачава преговарачки тим који не може да се носи са Иранцима у смислу разумевања дипломатских нијанси, а велику улогу игра и недостатак савезника: САД су, пошто су саме кренуле у акцију, остале без подршке Европе и Азије. Купују више америчког течног природног гаса, али у овој фази не желе да буду део решавања кризе.

Недостатак одбрамбеног, противваздушног наоружања више није тајна; због велике потрошње у Заливу, и Украјина је остала без њега (председник Володимир Зеленски упозорио је да је Украјина остала без ракета-пресретача за системе противваздушне одбране Патриот, јавља Хина вести дпа) - још један доказ повезаности између ратова.

- Иран се сада позиционира као хегемон, мислећи да је преживео најгоре што му САД могу учинити и да има способност да изврши притисак на глобалну економију - објаснио је за Блумберг током викенда Питер Франкопан, професор глобалне историје на Оксфорду.

Али чак и та позлата има пукотине: постоји стално трење између два пола моћи, цивилног и војног. Уједињује их национални интерес, разлике су пре свега у моделу за постизање циљева. Све озбиљнија претња режиму је пад стандарда и квалитета живота средње класе, што би, ако се сукоби наставе и не дође до побољшања, могло да покрене унутрашње немире.

САД настављају да одржавају предност, укључујући и супериорну војну силу која је стекла контролу над иранским небом. 

Отпорна економија је важан алат у америчким рукама, као и, како пише Гауз ИИИ, „очајничка жеља Техерана да постигне ублажавање притиска санкција“.

Иран може рачунати на максимално стрпљење становништва још неко време, јер се ова политика спроводи од 2018. године. 

Контрола над Ормуским мореузом је највећа снага Исламске Републике, а утицај ослабљене, али отпорне групе савезника, од Хезболаха до милиција у Ираку и Хута у Јемену, даје нову вредност асиметричној одбрани Ирана која укључује нападе на земље Залива и прети регионалним сукобом.

Професор Гауз III сматра да ће Иран задржати „фундаменталне елементе своје регионалне политике из протеклих 47 година: противљење Израелу, отпор америчкој моћи и мешање у политику слабих арапских држава“.

Вали Наср са Универзитета Џонс Хопкинс у „Фајненшел тајмсу“ тумачи да Иран „ескалира имајући у виду крајњи резултат – да контролише америчко понашање и примора САД да преиспитају своје опције“.

Кинези не би имали ништа против да се умешају

Русија је задовољна што је Украјина остала без противбалистичке одбране. Кина наставља да све прати јер не жели да се изложи сукобу на било који начин, свесна цене која би то са собом донело.

Професор Гаузе III сажето објашњава неуспех стратегије израелског премијера Бењамина Нетањахуа: „Израел, иако је победио у ратовима у протекле три године, није показао интересовање да своје успехе претвори у дипломатске иницијативе. Изабрао је да игра улогу регионалног ометача уверен да је његова војна моћ довољна за неограничену заштиту. То је сумњива опклада, с обзиром на то да је његова тврда моћ била подједнако импресивна и пре 7. октобра.“

Иран можда пристаје на неке уступке како би постигао своје циљеве, пре свега на економском фронту, али Трампов безобзиран рат вратио је регион у стање у ком је био пре 7. октобра и терористичког напада Хамаса на Израел. Како каже Франкопан, Иран као хегемон.