ЈЕЗИВА ПРИЧА СА ЛОНГ АЈЛЕНДА ОД КОЈЕ ПОДИЛАЗЕ ЖМАРЦИ: Последња фарма са робовима затворена је 2006. године!
Шокантна "трговина робовима" на фармама Лонг Ајленда трајала је све до 2006. године
Почевши од Другог светског рата, када је због недостатка радне снаге фармерима са Лонг Ајленда недостајало радника да воде њихова поља, почели су да увозе раднике мигранте из Мексика, са Јамајке и америчког Југа како би обављали тај посао. Или, како је рекао један узгајивач из округа Суфолк:
"О, ЈЕРУСАЛИМЕ, НАЈГОРЕ ТЕК СЛЕДИ!" Хамас послао застрашујућу поруку Израелу од које се леди крв у жилама
ЛУКАШЕНКО ПОТПИСУЈЕ ПОЛИТИЧКИ ТЕСТАМЕНТ: Откривено ко ће преузети сву власт у случају да му се нешто догоди
АМЕРИ СТОЈЕ ИЗА СУКОБА РУСИЈЕ И ЧЕШКЕ? "Откуцао" их је велики савезник, Москва спремна да реагује
- Људи су некада били робови. Сад их само изнајмљујемо.
Стравичне приче о мигрантима који су се тешко радили на пољима округа Суфолк у другој половини 20. века, детаљно су описане у "Мигрантским радним камповима са Лонг Ајленда: прашина за крв" (History Press) Марка Тореса.
На свом врхунцу, до 7.000 миграната годишње је радило на фармама Лонг Ајленда, укључујући 4.500 у округу Суфолк 1960. године, радећи исцрпљујући посао "нагнутог рада" - вађења кромпира или брања карфиола, пасуља, јагода и другог воћа - за нешто мање од долара на сат.
Иако се локално становништво у почетку противило градњи кампова за раднике, на крају су многи од тих резидената прешли да живе у округу Суфолк. Обично су се налазили на периферији града и окружени оградама од бодљикаве жице и натписима да им је "забрањен улаз", ови кампови за мигранте често су били затрпани смећем, мучном канализацијом и обилним неисправним (или непостојећим) водоводним и грејним системима.
Пожари су често пламтели кроз ове кампове. Четири мигранта умрла су у паклу у логору Катчог 1961. године, док је други тврдио да су тројица умрла у Бриџхемптону 1968. Та тројица су можда умрла јер су врата њиховог конака била закуцана ексерима да не би дошло до промаје, пише Торес.
Многи од радника миграната били су тинејџери, попут Алфонза Махонеа, који је живео у Макону, 1968. године, када се зауставио бели комби, а госпођица Виола нагнула и понудила му посао у берби јабука у Вирџинији.
Из финансијских разлога, Алфонзова мајка је пристала да пусти сина. Након што је недељу дана спавао у комбију и јео углавном сендвиче са путером од кикирикија, Алфонзо је одведен са "строгим" вођом посаде у Вирџинију, где је обећавао 70 долара недељно за брање парадајза, пише Торес. Али плаћено му је само "мршавих 14 долара".
Тако се тинејџер возио са Чарлсом Врајтом, регрутером радника који је обећавао боље услове рада на пољима округа Суфолк.
Алфонзо је на крају пронашао посао у шупи за прераду кромпира за компанију "Southampton Продуце" у Бриџхемптону. Под натписом који гласи "модри кромпир никад не зарасте", сортирао је и паковао врећице. Био је то "мрачан" и "исцрпљујући" посао у коме је након само три дана повредио руку.
- Извуци своје мало дупе одавде и врати се у камп - викнуо му је надзорник кад му је тинејџер рекао да је повређен.
Али када су његови послодавци схватили да не може да ради, одбили су да му плате и избацили га из кампа који је делио са још 20 радника. Са само 15 година, Алфонзо је одбачен као радник мигрант - инвалид, сиромашан и удаљен преко 1.600 км од куће.
Многи други радници задужили су се једноставно путујући на посао. Шездесетих година, Ендру Андерсон, вођа посаде у злогласном радном логору Катчог, наплатио је мигрантима 30 долара за превоз до округа Суфолк с југа, а додатних 1,25 долара дневно камионима у камповима у којима су живели и док су ишли до поља на којима су радили. Иако су радници могли да зараде 47 долара недељно, морали су да плате 40 долара за собу и пансион.
- Са Андерсоном се никада нећете извући из дугова - рекао је један 14-годишњи радник у документарном филму "Каква жетва за жетеоца?" из 1968. године. "Дугујете кад стигнете тамо. Дужни сте кад одете".
Почетком шездесетих, Бети Жан Џонсон намамљена је из Вирџиније у радни камп у Калвертону, уз обећање обилног рада за 1,25 долара на сат, али након одбитка за "станарину, оброке и друге накнаде" кући је однела само 5 долара по недељи.
- Доводе нас са југа и чине нас робовима - рекао је Џонсон касније конгресном пододбору 1961. године који истражује наводе о злостављању у мигрантским камповима.
Иако су на крају усвојени закони како би се осигурало да кампови буду сигурни и санитарни, пољопривредници округа Суфолк често су "пропадали или су одбијали" да их се придржавају, пише Торес.
Суочавајући се са новим прописима, понекад су пољопривредници једноставно исељавали мигранте и затварали своје кампове. Неки су платили само мање новчане казне - попут 25 долара за "отворену јаму" у којој су се играла деца мигранти - док су друге прогласили невинима у кривичним делима, којима су судиле судије које су биле пријатељи и колеге пољопривредницима.
Иако је употреба мигрантске радне снаге у округу Суфолк годинама опадала - прво због аутоматизације пољопривреде, а затим и због мање фарми - око 50 кампова и даље је постојало 1986. године, а последњи је нестао тек 2006. године. Данас, готово да нема физичких доказа да су кампови постојали, али, како пише Торес, њихова срамотна историја не треба бити заборављена.