Како је ЕУ изгубила компас!
Пре 60 година ударени су темељи данашњој Европској унији. Оно што она данас представља има мало додирних тачака са њеном првобитном улогом
Шест европских земаља Француска, Италија, Западна Немачка, Белгија, Холандија и Луксембург састале су се у марту 1957. године како би потписале Римски уговор и основале Европску економску заједницу којом су успоставиле царинску унију.
ШОКАНТНО, АЛИ ОЧЕКИВАНО: Трамп укинуо све Обамине мере о КЛИМАТСКИМ ПРОМЕНАМА
НА ПОМОЛУ РАСПАД ВЕЛИКЕ БРИТАНИЈЕ! Шкотски парламент изгласао нови РЕФЕРЕНДУМ о НЕЗАВИСНОСТИ
Бивши италијански министар економије Ђулио Тремонти и професор Теодор Рузвелт Малох су описали колико се ЕУ данас разликује од првобитне заједнице земаља. Заједничко тржиште је било направљено тако да не крши суверенитет ниједне државе.
Брисел је требало да буде само прво у низу места која би се мењала као седишта европских институција и никада није требало да постане главни град нове проширене ЕУ. Уговор је би заснован на два стуба -миру и просперитету. Он је био неопходан како би се континент опоравио од ратова, а не како би настао наднационални ентитет.
Међутим, мењање ове заједнице је довело до одбацивања њених првобитно одређених вредности.
Брисел је за себе приграбио велику моћ у процесу који није био демократски. Све више и више је врх ЕУ наметао своју вољу упркос вољи грађана и кршио је суверенитет држава чланица. Одједном, појавио се евро као заједничка валута. Одједном, ЕУ је дуплирала број чланова. Одједном, појавио се управљачки социјализам.
Повећавао се број чланова, али и регулација. Прошле године је број прописа ЕУ порастао на више од 30.000 страница, што је 151 километар папира. Мало тога има данас што није дотакао Брисел.
У последњих 20 година ЕУ није успела да разуме и да управља важним политичким и економским феноменима а гурала је напред свој план да се потпуно трансформише из економске у политичку унију. У том процесу се суочио са еконмском, а затим и са политичком кризом.
ЕУ покушава да се извуче из кризе па је у суботу у Риму усвојила декларацију према којој ће у наредних 10 година државе чланице напредовати различитом брзином, а челници су истакли да ће остати уједињена.
На тај начин ће настати Европа у више брзина и процеп између очекивања и испуњења ће се смањивати у државама које су одлучиле да се дубље интегришу.
Међутим, неке државе чланице из Источне и Централне Европе нису задовољне усвајањем ове декларације. Најгласније међу њима су Пољска и Мађарска, које сматрају да ће овакав приступ довести до наметања воље моћнијих чланица и на крају до распада ЕУ.
Тремонти и Малох предлажу следеће решење: Враћање првобитној улози какву је имала Европска економска заједница и моделу конфедерације од пре 60 година.
Они сматрају да би требало да се ЕУ уједини само по питањима од највећег значаја као што су одбрана, безбедност и сарадња око трговине и царинских питања, а да државе воде сопствену политику по другим питањима.
Након 60 година од Римског уговора, ЕУ је скренула са свог пута, услед чега је дошло до губитка поверења у њене институције. Прва држава која је решила да јој то јасно стави до знања била је Велика Британија. Да ли ће и још нека кренути том стазом остаје да се види.