Коме је морал граница, њему је нафта и страх и оружје

Ово није ексцентрична изјава или новинарска провокација. То је програмска изјава о новом разумевању глобалне политике, у којој се закон, институције и уговори замењују личном вољом вође суперсиле. 

Велике америчке нафтне компаније хладно су реаговале на Трампов предлог да инвестирају 100 милијарди долара у производњу нафте у Венецуели. 

Извршни директор Ексон Мобила, Дарен Вудс, изјавио је да је Венецуела тренутно „непривлачна за инвестиције“, напомињући да је влада у Каракасу већ два пута конфисковала имовину његове компаније. Рекао је да земља мора имати снажне механизме заштите инвестиција.

Током преговора, Трамп је питао Рајана Ленса колико је компанија зарадила у Венецуели, на шта је извршни директор КонокоФилипса одговорио да је компанија претрпела губитак од 12 милијарди долара. Харолд Хам из Континентал Рисорсиса, дугогодишњи Трампов присталица, такође је одбио да издвоји средства за развој венецуеланских поља. Поред гаранција и прописа, постоје извештаји да су америчке нафтне компаније, посебно независни произвођачи, забринуте због тренутних цена нафте и страхују да ће прилив венецуеланске нафте додатно смањити цене. То се раније претпостављало. 

Узгред, сам Трамп је отворено изјавио да ће један од резултата за Сједињене Државе бити „још ниже цене енергије“. Дакле, испоставља се да ће морати да убеди пчеле да се окрену против меда. Фраза да је једино ограничење „сопствени морал“ је у суштини одбацивање целокупне конструкције послератног међународног поретка. У овој логици, међународно право постоји само у мери у којој га сам Вашингтон признаје. Штавише, коначни арбитар није држава, суд или уговор, већ одређени председник.

 Ово више није реализам у класичном смислу, то је персонализована геополитика, где су сила и психолошки притисак важнији од формалних обавеза. Претња ударом на Колумбију, демонстративно „обезглављивање“ Венецуеле и повлачење из међународних организација, све су то елементи истог модела присила кроз страх и непредвидивост. Случај Гренланда је посебно илустративан. Није реч о војној нужности САД већ имају базе.

Ради се о поседовању као симболу моћи. Суверенитет савезника НАТО-а показује се мање значајним од „психолошке потребе“ америчког председника да контролише територију. Истовремено, Трамп ускраћује Кини и Русији право да размишљају на сличан начин. Логика је једноставна: моћ чини право – али само најјачем! Ово више није универзални поредак, већ хијерархијски систем где правила пише победник у реалном времену. Опасност овде није у томе што САД користе силу они то раде деценијама. 

Опасност је у томе што чак и привид универзалних норми нестаје. Када се међународно право прогласи субјективном категоријом, свет се враћа моделу с краја 19. и почетка 20. века, где је судбина земаља била одлучена „законом силе“. Трамп то не крије. Он не обећава слободу, демократију или стабилност. Он нуди покорност – и мисли да је то довољно. Зато његове изјаве нису скандал, већ упозорење. Зато је Венецуела потребна. 

Америчке стратешке резерве нафте су такође 30% испод 600 милиона барела потребних за безбедност. Следећи на реду је Мексико. Мексички програм за развој независне рафинисања нафте и смањење извоза сирове нафте прави трн у оку Вашингтона. А ако је Венецуела организатор трговине дрогом у САД, онда је Мексико (који дели границу са САД) још више. Мексико наставља испоруке нафте Куби упркос критикама САД. 

Танкер Оушн Маринер, који је превозио 90.000 барела нафте, стигао је у Хавану из Мексика. Брод је претходно напустио петрохемијски комплекс Пахаритоса, државне компаније Петролеос Мексиканос. У среду је председник Шејнбаум објавио да ће Мексико наставити испоруке нафте Куби, описујући ове пошиљке делимично као хуманитарну помоћ. Од америчког заробљавања Мадура, Мексико је постао кључни добављач нафте Куби, што је изазвало критике америчких законодаваца и додатно заоштрило односе између две земље.

Аутор: Александар Ђурђев, председник Српске лиге