КРАЈ ЈЕДНЕ ЕРЕ: Јужноамерички заокрет удесно
Јужноамеричка политичка сцена мења се рапидно последњих година.
Државе Јужне Америке су се уз појединачне изузетке, кроз 21. век се кретале као бастион светске левичарске мисли и један од генератора тихе социјалистичке револуције. Леве партије, међусобно ипак различитих стремљења и нијанси, успеле су да преузму потпун примат у Латинској Америци у последњих двадесетак година и углавном демократским путем се поставе као најутицајније политичке снаге.
АПСОЛУТНА СМЕЈУРИЈА! Чланица ЕУ хоће ДЕО РУСКЕ ТЕРИТОРИЈЕ, боле их СТАРЕ РАНЕ И СТАРИ ПОРАЗИ
Левичарске политичке снаге су широм Латинске Америке наилазиле на плодно тле, развијале се превасходно због широких, Европљанима често непојмљивих друштвених разлика и раслојавања у најрадикалнијем виду. Оно што је често и голом силом бивало онемогућено током Хладног рата, када ни Вашингтон није себи могао да дозволи мултипликовање кубанског сценарија на геополитички гледано свом континенту.
Стога су САД неретко подржавале и војне диктатуре, које су у неким периодима и у одређеним државама користиле крајње сурове методе за обрачун са левичарском опозицијом. И сама левичарска опозиција се истина више пута користила насилним методама, па чак и терористичким актима како би остварила политички циљ.
Стање рата ниског интензитета, идеолошког типа, а у форми унутрашњих конфликта уз повремене интервенције споља, потрајало је до окончања Хладног рата. Како се ближио слом највећег ктитора светских левичарских покрета у виду СССР и политичко интересовање Вашингтона за овај део света је јењавало. Приступ САД је постао другачији.
Демократски процеси не само да су дозвољени, него су и подржани, а долазак на власт левих партија шароликог спектра, од кооперативних социјалдемократа до бивших герилаца у радикалном руху, није доживљаван као опасност по националну безбедност САД.
ПРАВДА! Крај УСТАШКОГ ДИВЉАЊА У БЛАЈБУРГУ! Аустрија ЗАБРАНИЛА симболе НДХ!
Овакав приступ, омогућио је деценијама потискиваним левим идејама да преузму примат. Крај 20. века и почетак 21. века обележили су лидери попут Уга Чавеза у Венецуели, Ева Моралеса у Боливији, Нестора и Кристине Киршнер у Аргентини, Лула Да Силве у Бразилу, Рафаела Корее у Еквадору, уз деценијама присутног Фидела Кастра и доцније његовог брата Раула на Куби. Заједнички именитељ за све ове лидере поред левог популизма, био је и мање или више изражен негативан став спрам Вашингтона.
Овај став је био грађен око две осе – идеолошке и популистичке. Лидери који су почели да спроводе социјалистичке реформе, које су се кретале од подухвата попут национализације имовине западних гиганата и уопште домаће приватне својине, попут ситуације у Венецуели, па све до подизања минималних примања и увећавања привилегија јавном сектору који у овим државама представља посебну административну касту, упркос непостојању економског покрића за овакве потезе. Све је праћено наративом о економској "деколонизацији" континента од моћног суседа са севера.
Проблем са јужноамеричким "преузимањем судбине у сопствене руке" се јавио када су нове власти започеле да, из разлога изузетно високог степена неповерења у затечене елите, које су се развијале или у војним хунтама или под патронатом десних режима, спроведу промене тако што су путем непотизма на одговорне положаје постављали политички подобне, недовољно стручне или само по критеријуму личне блискости прихватљиве кадрове.
Расте број жртава на протестима у Француској: Мотоциклиста подлегао повредама
Било кроз радикалне мере попут национализације имовине, било кроз уношење неповерења у стране партнере, стварана је неповољна клима за привлачење страних инвестиција.
Јужноамерички континент не може савладати велике класне разлике и превладати дубоко сиромаштво бројних социјалних категорија без подршке споља, из више разлога:
- Концентрације имовине у рукама уског круга људи (последица ранијих, недемократских режима) и преузимања државног примата у привреди, а без довољно квалитетних административних капацитета (последица левичарских режима), што свакако не отвара могућност стварања одрживе економске компетиције.
- Технолошке заосталости у дигиталном добу. Ово је питање можда и најтеже савладив проблем за јужноамеричку привреду, која без инвестиционе инјекције споља, не може самостално развити своје технолошке потенцијале.
- Тржишна утакмица у Јужној Америци деценијама не успева да се устали на солидним основама. Моноплистичко-картелистички приступ у бројним областима успорава и отежава развој. Помоћу страних инвестиција дошло би до укључивања и нових привредних субјеката који би приморали и друге актере на усавршавање како би остварили жељени ниво атрактивности међу конзументима.
На велики број системских проблема Јужне Америке, током прве две деценије овог века накалемио се још један. Системска корупција. Размере корупције у латиноамеричким државама за време левичарских влада су енормне. Свакако, не треба генерализовати ни ову појаву. Но, чињенице говоре о утврђеној одговорности левичарске администрације у Бразилу, на челу са председником Лулом Да Силвом који је и правоснажно осуђен због учешћа у висококоруптивним активностима на 12 година затвора.
Изабран НОВИ ШЕФ ИНТЕРПОЛА: Избор изненадио све! (ФОТО)
Утврђено је да је готово комплетан врх левичарске власти учествовао у, од стране државних органа организованој, корупционашкој шеми за коју истражни органи тврде да је оштетила бразилски буџет у вредности од више милијарди америчких долара. Коначан износ незаконито присвојеног новца још није утврђен, пошто се проверавају готово све финансијске трансакције гиганата у државном власништву или сувласништву.
Левичарске власти су путем нафтног гиганта Петробраса и приватног конгломерата Одебрехт, који се углавном бави пословима градитељства, креирале шему по којој су закључивани послови са приватним извођачима и подизвођачима по нереално високим ценама, где су потом извођачи морали да тај нереално одређени вишак уплате у тајне, црне фондове под контролом челних људи, тада владајуће Радничке партије.
Комплетна шема је разоткривена 2014. године, када је Федерално тужилаштво Бразила успело да након шест година, колико је претходно водило истрагу, утврди постојање коруптивних радњи у пословању једне бензинске станице/ауто-перионице у Бразилији (на основу чега је цела операција и добила назив "ауто-перионица").
Даљи ток истраге је довео до самог врха руководства Петробраса, а потом и до председнице Бразила Дилме Русеф која је опозвана 2016. године и бившег председника Бразила Лула Да Силве који је правоснажно осуђен на 12 година затвора 2018. године.
Корупционашка шема је имала и дубље, геополитичке импликације. Током истраге је утврђено да су власти у Бразилији користиле незаконито присвојен новац како би помагале друге левичарске режиме у Јужној Америци, превасходно у Венецуели, али и ради подмићивања влада у Мексику, Панами и Перуу. Афера се проширила континентом и у Перуу резултовала оставком председника Педра Пабла Кучинског, који је оптужен да је примао мито од стране Одебрехта, како би овој компанији обезбедио уносне послове.
Афера је резултирала окончањем 14 година дуге власти Радничке партије у Бразилу 2016. године, у процесу који је заокружен октобра месеца 2018. године и убедљивом победом кандидата деснице на председничким изборима. Ипак, процес слома "социјализма 21. века" у Јужној Америци и серија пораза лево оријентисаних опција, започета је нешто раније.
Левичарски режими појављивали су се у различитим облицима. Марксистичка Народна прогресивна партија у Гвајани, владала је овом државом од 1992. до 2015. године, када доживљава пораз од уједињене опозиције у врло тесној изборној трци.
Интерпол преузима ПУТИНОВ ГЕНЕРАЛ! Американци у страху, смишљају ПЛАН
Занимљиво, те 2015. године, опозицију је до победе на председничким изборима предводио Дејвид Гренџер, каријерни официр, пензионисан у рангу бригадира (што би у српском војничком рангирању било звање више од пуковника, а ниже од генерал-мајора). Процес јужноамеричког заокрета је управо окончао новоизабрани бразилски председник Жаир Болсонаро, такође војно лице и бивши армијски капетан.
Иако на власт нису дошле десне снаге, нова влада је свакако отворенија према концепту отвореног тржишта и либералног надметања. Такође, спољнополитички Гвајана је почела да се ослања на САД, повисивши ниво војне сарадње и повлачивши симболичне гестове попут посете Вашингтону, у виду прве посете некој страној престоници новог председника.
Исте године долази до преокрета у држави која је политички далеко утицајнија и економски моћнија у односу на Гвајану. Аргентином је од 2003. до 2015. године владао брачни пар Киршнер. Прво је Нестор био председник државе до 2007. године, да би га на том месту заменила супруга Кристина. Нестор је на спољнополитичком плану наступао потпуно супротно од претходника.
Окончане су специјалне везе са САД и Буенос Аирес се није више ослањао на Вашингтон у спољној политици. Аргентина, која од 1998. године одлуком тадашњег председника САД Била Клинтона ужива статус "Великог НАТО савезника САД" (једина у Јужној Америци све до данас), није подржала "Рат против тероризма" који је повео председник САД Џорџ Буш Млађи 2001. године. Напротив, нова аргентинска власт се супротставила пређашњим плановима о формирању панамеричке трговинске зоне. Уместо дубљих интеграција са САД, аргентинске власти су започеле са процесом чвршћег повезивања са другим, левичарским владама на сопственом континенту, у првом реду Бразилом и Венецуелом, али и Чилеом, Кубом, Боливијом, Уругвајем.
Нестор се није поново кандидовао 2007. године, већ је подржао своју супругу Кристину. Многи су у овом гесту препознали симболику и угледање брачног пара на њихов узор – Хуана и Изабел Перон, такође председнике Аргентине седамдесетих година прошлог века. Током првог мандата своје супруге, Нестор је све до своје смрти 2010. године имао велики утицај на своју супругу и њену политику. Кристина је и након 2010. године наставила са сличном спољном политиком коју је водио и њен супруг, с тим што би одлазила и корак даље.
И док је Нестор говорио о себи као о умереном левичару, насупрот сувише "конзервативном" Да Силви и сувише "радикалном" Чавезу, Кристина није успевала да се избори са нагомиланим проблемима, растом јавног дуга, валутним колебањима, кризом тржишта некретнина и порастом одређених криминалних стопа, већ је кривицу покушавала да превали на спољни фактор.
Тако је дошло до нових компликације у односима са САД и Израелом. Односи су додатно погоршани након смрти аргентинског тужиоца Алберта Нисмана, који је повео истрагу против председнице због наводног прикривања терориста и њихових налогодаваца који су начинили један од највећих терористичких напада 1994. године. 18. јула 1994. године, извршен је терористички напад на седиште Асоцијације јеврејских удружења у Буенос Аиресу. Том приликом је погинуло 85 лица а више стотина је рањено.
Нисман је пронађен мртав у свом стану 18. јануара 2015. године, само дан пре него што је требао да сведочи у Конгресу и изнесе доказе који би теретили Кристину Киршнер за умешаност у прикривање извршилаца овог злочина. Иако су надлежни органи убрзо затворили истрагу, означивши његову смрт као самоубиство, дошло је до масовних протеста против Кристине Киршнер, који су кулминирали митинзима у аргентинској престоници на којима се тражила њена оставка, а на којима се окупљало и до 400.000 људи према проценама локалне полиције.
Амери смислили ПАКЛЕНИ ПЛАН: Вашингтон разматра вршење притиска на Мадура
Године 2017. је нова, независна комисија поново истражила случај Нисманове смрти и утврдила да је реч о убиству, а не самоубиству.
Кристина Киршнер је потом постала првооптужена као подстрекач убиства пред федералним судом, а истовремено је против ње поведен поступак за велеиздају, због наводног прикривања терориста Хезболаха, у вези напада на јеврејску заједницу у Аргентини 1994. године.
Нисман је оптуживао Кристину Киршнер за дубоке везе са иранским режимом, који се сматра одговорним за инспирисање овог напада, док се "Хезболах" означава као извршилац напада.
У документу од преко 300 страна Нисман је наводио везе Кристине Киршнер и Техерана, као и разлоге због којих је аргентинска председница прикривала извршиоце.
Овај догађај, био је очито преломна тачка и само допринео крају власти не само Кристине Киршнер, која је покушала да уз помоћ својих савезника измени устав и кандидује се по трећи пут на изборима, него и "Фронта за победу" (коалиције левих партија) у Аргентини.
Ера је окончана октобра 2015. године, када је на изненађење већине истраживача јавног мњења победу однео Маурисио Макри, кандидат умерене деснице. Макри је водио активну кампању и успео да изборе постави као референдум за и против "киршнеризма", истичући све разлике актуелног система у односу на "перонизам", обећавајући разрачунавање са широко распрострањеном корупцијом и указујући на политичку рањивост левог естаблишмента, широко погођеног бројним аферама, које су нарочито везиване за име председнице. Политичка клима је постала неодржива не само за режим, већ за леву опцију уопште и висока излазност је говорила у прилог степену испровоцираности грађана радом дотадашње власти.
Кристина Киршнер је водила готово отворену антизападну политику. Њене критике на рачун Вашингтона су биле честе, готово сваки пут би у међународној арени стајала на страну стратешких противника САД, а имала је пуно разумевање за све радикално левичарске покрете широм Јужне Америке, чији је опстанак и финансијски подржавала, на рачун буџетских обвезника.
Аргентина је била кључни ослонац кинеском продору на јужноамерички континент, уз суседни Бразил, с тим што је Кристина Киршнер отишла и корак даље те засновала чврсте везе са Москвом и то у време најнижег степена поверења међу САД и Руском Федерацијом, након избијања Украјинске кризе 2013/14. године.
Аргентина је постала дом за латиноамеричку редакцију руског медијског гласила "Русија данас" – РТ на шпанском језику, док су активности на пољу сарадње са САД и другим НАТО чланицама, како у финансијској, тако и у војној сфери – замрле.
ТРАМП ОТВОРЕНО О УБИСТВУ НОВИНАРА: Веома могуће да је принц Бин Салман знао за убиство
Кристина Киршнер је такође поново отворила давнашње и болно питање Фолкландских острва/Малвина, око којих је 1982. године вођен рат између Велике Британије и Аргентине, који је окончан британском победом и поновним успостављањем контроле над овим острвима у Атлантском океану, недалеко од аргентинске обале.
Политички сукоб и лобирање за поновно постављање овог питања на дневни ред светске политичке позорнице је било тако широко, да је укључило чак и актуелног поглавара Римокатоличке цркве Франциска, иначе пореклом Аргентинца, који је употребио своју функцију кратко након избора на позицију у Ватикану, како би изнео аргентински став, што је наишло на осуду Лондона и чувену изјаву тадашњег премијера Дејвида Камеруна како је "дим над Фолкландима прилично јасан", алудирајући на симболику приликом избора новог папе.
Нови председник Маурисио Макри је поред реформи пореског система, система социјалних давања и борбе против корупције започео и са спољнополитичким заокретима.
Аргентина је убрзо увела санкције режиму у Каракасу, због политике председника Венецуеле који је након пораза на парламентарним изборима суспендовао демократски поредак, начинивши га само номиналним. Овај потез је био део заједничког одговора већине јужноамеричких држава након оштрог Мадуровог скретања у ауторитаризам.
НОВИ УДАР АМЕРИКЕ НА РУСИЈУ: САД увеле санкције "иранско-руској мрежи" за испоручивање нафте Сирији
Даље, Макри је започео конкретизовање поступка увођења зоне слободне трговине између Аргентине и Бразила непосредно након опозива левичарске председнице Дилме Русеф. Такође, Макријева спољна политика усмерена је на увођење зоне слободне трговине између Аргентине и Европске Уније, што је постављено као један од кључних спољнополитичких циљева.
Макри је остварио одличне контакте са администрацијом бившег председника САД Барака Обаме, који је и посетио Аргентину, непосредно након промена. Том приликом је Обама изјавио како "Макри поново повезује Аргентину са светом".
Питање Фолкландских острва, Макри је ставио у други план, покушавши да обнови нарушене односе са Великом Британијом.
ТРАГЕДИЈА У АВГАНИСТАНУ: Најмање 40 мртвих у експлозији у близини сале за венчање (ФОТО/ВИДЕО)
Ипак, начинио је и одређене политичке гафове. Шефица дипломатије у Макријевој администрацији, подржала је јавно Хилари Клинтон на председничким изборима 2016. године у САД.
Ипак, односе са Доналдом Трампом, Макри је градио на специфичан начин, најпре пружајући подршку његовој оштрој политици према илегалним имигрантима, пошто је почео да спроводи мере веома сличне онима које је иницирао и 45. председник САД.
Такође, Макри се дистанцирао од Техерана, охрабрио власти да спроведу пуну истрагу у вези напада на јеврејску заједницу у Аргентини 1994. године и осетно приближио Израелу, са којим његова председница готово да и није имала контакте. Трамп је отворено подржао Макријеве реформе и позвао ММФ да одобри транше нових кредита Аргентини, како би економске потешкоће биле савладане.
