Криза у врху кинеске војске: Пљуште смене, нестало више од 100 генерала

Док свет бруји о ратовима, протестима и глобалним потресима, у Пекингу се одвија једна од највећих чистки у савременој кинеској војсци, пише The New York Тимес.

Смене генерала Џанга Јоусје, донедавног потпредседника Централне војне комисије, тела које управља Народноослободилачком војском Кине, само су врх леденог брега.

Према анализи вашингтонског Центра за стратешке и међународне студије (ЦСИС), у последње четири године смењено је, притворено или је нестало из јавности око стотину генерала и генерал-пуковника, дакле људи из самог врха командног ланца.

Међу њима су команданти задужени за операције према Тајвану, челници кључних војних одељења и лични војни помоћници председника Си Ђинпинга. Чак је и Џанг Јоусја, некада други најмоћнији човек кинеске војске, уклоњен без детаљног објашњења.

Размере су такве да је, према проценама истраживача, погођена готово половина највишег војног руководства. Само прошле године уклоњено је више од 60 високих официра, а тренд се наставио и ове. Многе кључне позиције остале су упражњене, а процес именовања нових људи иде споро и под појачаним надзором.

Аналитичари упозоравају да таква чистка не може проћи без последица. У кратком року, тврде, Кини би било изузетно тешко да покрене велику војну операцију против Тајвана, територије коју Пекинг сматра својом.

Проблем није само у бројкама, већ и у комбинацији лојалности и стручности. Си тражи обоје, апсолутну политичку оданост и високу професионалну компетенцију, а таквих кадрова, после масовних смена, све је мање.

Џанг Јоусја био је симбол једне генерације. Ратни ветеран из сукоба са Вијетнамом 1979. године, део круга такозваних „црвених принчева“, деце револуционара који су стварали Народну Републику, сматран је човеком од поверења. Управо зато његова смена изазива додатне сумње да се не ради само о борби против корупције, већ и о политичком обрачуну унутар врха Партије.

Војска је кључна јер у кинеском систему не припада држави, већ Комунистичкој партији, а њен врховни командант је управо Си.

Парадокс је у томе што Народноослободилачка војска данас на папиру делује импресивно: више од два милиона активних припадника, буџет од око 300 милијарди долара годишње, убрзана модернизација, хиперсонично оружје, нови носачи авиона и растући нуклеарни арсенал. Ипак, бројке не значе нужно и спремност за рат.

Си је поставио 2027. годину, стоту годишњицу оснивања војске, као рок до којег би Кина требало да буде способна да води и добије "озбиљан рат". Ипак, већина аналитичара не верује да то аутоматски значи напад на Тајван. Процене евентуалног неуспеха биле би катастрофалне за саму Кину, а војни врх још од 1979. зазире од авантура без јасне гаранције успеха.

У позадини свега стоји корупција. Од доласка Сија на власт смењено је више од 110 генерала, а приче о размерама богаћења постале су готово легендарне. Систем у којем је војсци деценијама било дозвољено, па и подстицано, да учествује у пословима и полулегалним активностима створио је мрежу интереса из које је тешко изаћи чистих руку, преноси Јутарњи.

Управо то Сију даје снажан алат контроле: мало ко на врху има потпуно неокаљан досије. Зато данашње чистке имају двоструку функцију. С једне стране требало би да ојачају дисциплину и борбену спремност. С друге стране учвршћују политичку лојалност врха војске према једном човеку. Цена такве стратегије, међутим, могла би да буде оперативна слабост у тренутку када Кина жели да пројектује снагу.

На крају, питање није само ко је следећи на реду, већ и може ли војска која пролази кроз најдубљу унутрашњу турбуленцију у деценијама истовремено бити спремна за највеће геополитичке изазове. Си жели силу која ће бити и модерна и беспоговорно одана. Остаје да се види да ли може добити обоје, закључује The New York Тимес.