НА ДАНАШЊИ ДАН ЈЕ "ПАЛА" ЛИБИЈА: Ево како су изгледали последњи Гадафијеви тренуци!

На данашњи дан, пре тачно 10 година, убијен је либијски вођа Муамер Гадафи.

Као што се у то време сумњало, а касније потврдило захваљујући мејловима тадашње америчке државне секретарке Хилари Клинтон, НАТО је реаговао да би спречио Гадафија да оснује Афричку централну банку са сопственом валутом.

То би свакако утицало на моћ долара и дозволило Африци да се отргне колонијалних стега.

Кратка посета Клинтонове Либији у октобру 2011. године је у медијима окарактерисана као победа.

- Дошли смо, видели смо, умро је! - рекла је Клинтонова уз широки осмех што су ухватиле камере телевизије ЦБС.

Либија је била једна од просперитетнијих земаља Африке захваљујући нафти, а после Гадафијевог пада држава је подељена између ривалских влада и наоружаних група. Гадафи је владао 42. године, а за то време је земља напредовала друштвено, политички и економски. Иако је био контроверзни владар, представљао је важну антиимперијалистичку фигуру која се борила против политике САД на Блиском истоку.

Либија пре и после Гадафија

После Другог светског рата, Либија је била потчињена Француској и Великој Британији, а обе земље су је административно повезале са својим колонијама у Алжиру и Тунису.

Британија је поздравила појаву монархије, под контролом Саудијске Арабије и са подршком УН. Династија Сенуси је владала земљом откад је стекла независност 1951. године под вођством краља Идриса И који је народ држао у мраку промовишући британске војне и економске интересе.

Када су нафтне резерве откривене 1959. године, народ није профитирао од тога.

Гадафијев клан: Имао седам синова и само једну ћерку, а једна жена је и даље велика мистерија

Током монархије, Либија је назадовала у образовању, здравственој нези и другим битним друштвеним питањима.

Неписменост је била на рекордном нивоу, само 250.000 од 4 милиона становника је могло да чита и пише. Ипак, 1969. године је пуковник Гадафи збацио ту власт и учврстио своју.

Када је ступио на власт, нафта је била главни ресурс у рукама лидера новопроглашене Либијске Арапске Републике. Тада је уследио преокрет - нова влада се фокусирала да приходима од нафте појачава мере редистрибуције међу грађанима, што је створило нов економски модел и услове за друштвени развој.

Покренути су бројни друштвени програми у различитим сферама - образовању, јавним радовима, здравству и слично.

Животни стандард Либијаца се побољшао, од једне од најсиромашнијих земаља у Африци претворили су се у регионалног лидера.

Према извештају УН из 2010. године, Либија је била високоразвијена земља Блиског истока и Северне Африке, ниво писмености је био 88,4 одсто, просечни животни век 74,5 година, постојала је једнакост међу половима итд.

Гадафи је имао велики задатак да контролише велики број племена на једној територији, а то му је и успевало. Процењује се да у Либији постоји око 140 различитих племена, свако са својом традицијом и коренима.

Како је био против Запада, неговао је блиске везе са арапским земљама, поготово суседима попут Египта, Марока, Туниса, Чада, али и Сирије. Одржавао је чврсте везе и са Француском и Русијом, као и Венецуелом и Кубом.

У време Гадафијеве смрти Либија је имала највећи БДП по глави становника и просечни животни век. Примера ради, мање људи је у Либији живело испод границе сиромаштва него у Холандији.

Ипак, Арапско пролеће је донело велике промене. Све је почело у децембру 2010. године у Тунису када се запалио један улични продавац. Талас незадовољства је у Либију стигао месец дана касније, али са битним разликама. Масовне демонстрације које су задесиле Египат и Тунис нису се прелиле и у Либију, већ су исламистичке групе одмах постале доминантне у Бенгазију, где је било срце "антигадафијевског" покрета.

Поједини политички аналитичари сматрају да у Либији никад није било масовног националног покрета као у другим земљама нити је било огромне подршке да се збаци Гадафијева влада.

Међутим, било какав устанак у Бенгазију је био довољан за Савет безбедности и НАТО да интервенишу. Започето је бомбардовање које је имало само један циљ - убити Гадафија.

- Мрско ми је да признам, али било нам је боље током његове владавине - рекла је 6 година након Гадафијеве ликвидације фармацеут Фајза ал Нас за АФП. Нажалост, тај став деле многи њени сународници који су се можда надали бољитку, али их је дочекао нови пакао.

Либија је разорена земља у којој су бомбашки напади, оружани сукоби и пијаце робова постали свакодневица. 

Крвави напад НАТО

Када су избили протести против власти, владине снаге су пуцале на демонстранте. Гадафи се тада обавезао да ће најурити све који су му се успротивили. После интервенције НАТО и осам месеци бруталних сукоба, Гадафи се са уским кругом сарадника нашао изолован у обалском граду Сирту, свом родном месту.

Крио се по напуштеним кућама, избегавајући гранатирања побуњеника. Тог 20. октобра 2011. године, Мутасим Гадафи, лидеров син који је предводио одбрану Сирта, наложио је да се напусти дистрикт 2 тог града у конвоју у коме је било педесетак тешко наоружаних оклопних возила.

Конвој, у коме су били Гадафијеви људи од поверења, али и неки цивили, погодиле су дроном снаге НАТО-а, а једно возило је уништено. Остатак колоне је кренуо ка западу, али су тада наишли на милитанте из Мисрате, а тек тада су их засуле бомбе авиона НАТО.

Иако је неколико преживелих наставило да се бори са милитантима из Мисрате, Гадафи је са неколико људи одјурио у оближњу вилу, одакле је потом покушао да побегне кроз поља и канализацију испод једног прометног пута.

Када су угледали побуњенике, један Гадафијев телохранитељ је бацио ручну гранату која се, међутим, одбила о бетонски зид и експлодирала пред њима, убивши тако министра одбране Абу Бакр Јуниса.

Тада су их ухватили побуњеници који нису штедели Гадафија. Иживљавали су се над њим, а један од њих га је силовао бајонетом, а други су га тукли и шутирали. Док је стављен у амбулантна кола и пребачен у Мисрату, тело му је већ било измучено, па остаје нејасно да ли је преминуо од насиља, рана од шрапнела или зато што је касније упуцан.

Убијен је и Гадафијев син Мутасим, мада није јасно да ли је страдао у борби или у притвору.

Када су се борбе завршиле, утврђено је да је убијено више од 100 чланова конвоја. Иако је највише било оних који су страдали током бомбардовања и борби, било је и тела са јасним ранама од метака који су указивали на егзекуције.

Побуњеници су заробили око 150 људи, а око 70 њих је пребачено у Мисрату. Следећег дана су десетине њих пронађене мртве у хотелу "Махари".

Очекивано, нова власт није истраживала ове злочине.

Јунис Абу Бакр Јунис, један од синова поменутог министра одбране, описао је шта се догађало 20. октобра 2011.

- После напада НАТО, људи су тражили заклон у две оближње зграде. Видели смо да је Мутасим повређен, био је на челу конвоја када је погођен. Унутар виле смо пронашли Муамера који је носио шлем и панцир, имао је пиштољ у џепу и носио је аутоматско оружје. Дошао је шеф обезбеђења Мансур Дао и одвео мог оца и Муамера у другу кућу, остали смо само неколико минута. Мансур се вратио и рекао да су сви аутомобили уништени, вила је тада гранатирана, па смо побегли - рекао је за Хјуман рајтс воч.

Мутасим је желео да покуша да начини пут проходним са групом од 8 до 12 бораца и отишао је уз речи: "Покушаћу да вам нађем излаз".

Мансур Дао је предложио да трче ка дренажним цевима које се налазе испод пута, око 100 метара даље.

Гадафи је кренуо, у пратњи Мансура, Абу Бакр Јуниса и његова два сина, и још ко 6-7 телохранитеља.

Када су испузали из цеви, побуњеници су их спазили скоро истог тренутка.

-Телохранитељи су бацали гранате на пут, али се трећа одбила о зид и пала међу Гадафија и Јуниса. Телохранитељ је покушао да је подигне и баци натраг, али је тако остао без дела руке. Шрапнел је погодио мог оца и он је пао на земљу. Гадафи је такође био рањен, видео сам га да крвари. Мој отац ми се није одазивао, а Мансур је лежао на земљи. Телохранитељ је био мртав - присетио се Јунис млађи.

Мучни последњи тренуци

Побуњеници су ухватили Гадафија који је већ био озбиљно повређен. Његово присуство у конвоју је ипак изненадило милитанте који су, као и већина људи у Сирту, били необавештени да је он уопште у том граду.

Чим су га се докопали, почели су да се иживљавају над њим. Глава му је била крвава, а бајонетом су га проболи у анус. Окружили су га и тукли, вичући "Алаху акбар" и "Мисрата".

После мучења, милитанти су Гадафија укрцали у амбулантна кола и одвезли га у Мисрату у великом конвоју. Претпоставља се да је већ тада могао бити мртав. Пут до Мисрате је трајао око два сата, а слике његовог измрцвареног тела су већ почеле да круже интернетом.

У Мисрати је његов леш био изложен јавности.

Тела Муамера Гадафија, Мутасима Гадафија и Абу Бакр Јуниса су сахрањена у тајности, на необележеној локацији.