НАЦИОНАЛИЗАМ ПРЕТИ ИНДИЈИ: Како је актуелна власт нарушила осетљив етнички баланс успостављан деценијама?
Националистичке тежње у земљи са највећом разноликошћу народа који тамо живе могле би имати несагледиве последице
Хиндутва је хиндуистичка националистичка идеологија која сматра да Индија треба бити земља искључиво усмерена према усвајању хиндуизма као државне религије и где све друге религијско-етничке заједнице морају добити статус грађана другог реда. Иако није директан изданак Хиндутве, ова идеја се манифестује у неким политикама владајуће странке у Индији - Индијске народне партије (БЈП) и њеног харизматичног премијера Нарендре Модија.
Но, с том политиком БЈП је заправо претња Индији и самом хиндуизму, односно идеји модерне земље која је успела постати демократија упркос великим разликама на Индијском потконтиненту.
Американци да објасне зашто им је килава вакцина: Творац руског Спутњика В замолио за објашњење
ШТА ТИ ЈЕ ДЕМОКРАТИЈА: Лажи на Фејсбуку три пута популарније него уочи председничких избора у САД 2016.
КРВ ЛИЛА НА СВЕ СТРАНЕ: Језив обрачун у Грозном, гинули и полицајци и терористи (ВИДЕО)
Индија је најсложеније и најопсежније плуралистичко друштво на свету. Дом је широке разноликости каста, племена, заједница, религија, језика, обичаја и животних стилова. Пројект "Пеопле оф Индиа", антрополошко истраживање Индије, проценио је да у Индији постоји готово 4.600 различитих заједница с чак 325 језика и дијалеката у 12 различитих језичких породица. Мозаик идентитета који чине значење Индије изложен је сваке године на Дан Републике.
Државна химна на сличан начин наглашава разноликост. Први је стих низ имена различитих географских регија, етничких група и култура. Индија је поздрављена као Пенџаб, Синд, Гуџарат, Марата, Дравида, Уткала, Бенгал, све у истом стиху. Средишње питање сваке расправе о плурализму у савременој Индији је како је голема мултиетничка и мултирелигијска земља опстала као демократска држава, упркос екстремним регионалним разликама и масовном сиромаштву. У време независности било је уврежено мишљење да Индија, са својом огромном културном разноликошћу, вероватно неће одржати демократско управљање и национално јединство. Индија је имала три могућа начина суочавања са својим различитостима и мањинама. Могла се одлучити за строго либералну стратегију, ослањајући се на логику демократије, индустријализације и јавних политика за интеграцију мањина у кохезивну националну државу. Иначе, Индија је могла следити корпоративну стратегију, у којој би различите заједнице имале аутономни статус.
Трећа стратегија била је комбинација либерализма и плурализма, постављајући либералну државну управу за релативно аутономне верске заједнице. Индијски је устав институционализовао трећу стратегију и његови су се аутори надали да ће с временом мањине имати довољно поверења у индијску државу да се ослањају првенствено на либерална индивидуалистичка начела. Нова независна индијска национална држава конституисана је као суверена, социјалистичка, секуларна, демократска република. Три су институције то преточиле у праксу: секуларизам, федерализам и планска економија. Утврђивање индивидуалних и групних права у уставном оквиру нагласило је културну разноликост, а поднационални идентитет у комбинацији с равномерним поступањем са свим индијским грађанима проглашени су циљевима Нове Републике.
Примера ради, секуларизам разрађује шему државне неутралности подстицањем једнаког поштовања свих религија, уместо одрицањем било какве њене улоге као што је то био случај са секуларним доктринама у Француској или Турској. Индија је тако била међу првим главним демократијама на свету која је признала и осигурала право културних колективитета - различитих верских и језичких заједница које живе у земљи. Устав из 1949. створио је институционалну структуру и принципе који ће омогућити различитим људима да живе заједно као држављани Индије. Суочен с низом захтева различитих група, устав артикулише четвороструки одговор како би дефинисао саставне елементе секуларизма.
Прво, начело верске слободе, које сваком грађанину даје право на слободу савести и право на исповедање, практиковање и ширење вере. Друго, Устав не признаје посебан статус ниједне религије. Треће, начело недискриминације на основу касте, места рођења, пребивалишта или вероисповести јамчи једнако држављанство. Четврто, та права морају бити подложна јавном интересу и јавном поретку, што захтева да религије попусте пред регулативом у интересу социјалног збрињавања и реформи. Овај је одговор био нужан надмоћним факторима специфичним за земљу. Пре свега, величина њене разноликости, која се морала прилагодити да би Индија постала нација. Стога је секуларна плуралистичка држава основни предуслов државности.
Други фактор због којег је секуларизам био неопходан за земљу били су крваве последице погоршања хиндуистичко-муслиманских односа који су довели до поделе Индије по верским линијама и стварања две независне државе 1947. Пакистан (и касније Бангладеш), који ће бити домовина за муслимане, и Индија која ће бити домовина за хиндусе, хришћане и друге религије, док ће и даље морати да прими значајну мањину муслимана.
Прилагођавање верске разноликости изазовно је питање и требало је успоставити формална начела. Али то мора бити допуњено неформалним механизмима како би се створило поверење међу заједницама. Индија је кренула с врло позитивном нотом кад се обликовао Устав и настојала је да укључи чланове различитих верских заједница у процес већања, посебно када је било речи о расправи о темељним правима грађана и мањина. Дакле, око тога је изграђен консензус и то је био позитиван почетак. Није успостављена ниједна државно призната религија или устаљена религија. И то је направило велику промену, јер у друштвима у којима религија игра врло важну улогу и још увек обликује појединачне изборе и друштвени живот, када имамо успостављену државну религију или религију којој се даје посебан статус, она доминира јавним доменом. Иста настоји потиснути у страну све остале групе. Уз то, други главни елемент био је тај што су уставотворци пружали врло велику количину верске слободе свим особама које припадају различитим заједницама и пуно различитих скупина овде је узето у обзир.
Дакле, осим слободе савести и слободе вероисповести, Индијци су добили и слободу веровања, што значи да су допуштене различите врсте верских обреда, било у облику колективне молитве, било у облику церемонија које су се јавно спроводиле на отвореном, било да се ради о одређеним прехрамбеним навикама, правилима одевања, фестивалским прославама. Уз то, у школама којима је управљала држава није постојало ниједно верско образовање. Верске и језичке мањине добиле су право основати властите мањинске образовне установе. А ово је био важан корак, јер су овде могли пренети образовање по свом избору. А ове образовне институције уистину постоје на свим нивоима, од вртића и јаслица, па све до специјализованог техничког образовања и битне су.
Након независности, ове институције су додатно допуњене низом неформалних разматрања, од којих су два истакнута. Покушало се са укључивањем људи из различитих верских група у примарна тела одлучивања, посебно у владу, у средишњем парламенту. Израђен је републички календар празника. Одржавани су празници за велике фестивале за све верске скупине. У церемонијама, јавним свечаностима и јавним приликама посебни ће се напори уложити за присуство свих верских скупина. То су били неки од начина на које систем делује у Индији. Све до појаве БЈП-а. Победа ове странке је било својеврсно изненађење, али не сасвим. Економија је стагнирала. Инфлација је расла, смањивао се број радних места у приватном сектору, стопа раста БДП-а падала, а стручњаци су почели говорити да је прича о расту у Индији готова. Политичко тло било је спремно за промену, посебно због низа скандала и корупције која је владала у највишим круговима законодавне и извршне власти. Осим обећања јаког рада на промени политичке културе и оснаживању привреде, БЈП је имао велики утицај међу младима, који чине велики део индијског становништва. Али, БЈП се такође ослонио на националистички популизам.
Од свог оснивања 1980. године, БЈП је заговарао "умиривање муслимана од стране Конгреса" и учинио овај апел једним од својих предизборних обећања. Кампања је била доследна. Наводи БЈП-а добили су на вредности из примедби бившег премијера Манмохана Синга током састанка Националног већа за развој 2006. године, када је рекао: - Мораћемо осмислити иновативне планове како бисмо осигурали да мањине, посебно муслимани, буду овлашћени равноправно делити плодове развоја. Они би требало да имају прво право на ресурсе. БЈП је искористио изјаву како би повећао разјареност против Конгреса по питању умирења муслимана. С опадањем привреде и мањком радних места, континуирана кампања родила је нову индијску националистичку десницу. Око 45.000 огранака Хиндуистичког савеза добровољаца, парамилитарне екстремне организације, такође је допринело порасту новог таласа десничарских присталица. То се савршено уклопило са сликом Нарендре Модија изграђеном у Гуџарату, где је виђен као снажан вођа Хиндутве. Тиме је БЈП ударио на саме темеље одрживости Индије као државне заједнице, а последице су већ видљиве након само два мандата владања.