Након смрти папа Фрање у Ватикану завладала - седисваканција: Шта то значи?

Термин седисваканција долази од латинског ‘седе вацанте‘ (празна столица) и односи се на раздобље у којем је нека бискупска катедра упражњена, односно у овом случају папинска катедра у базилици светог Ивана Латеранског, катедралној цркви римског бискупа и "мајци свих цркава".

У време седисваканције папинска овлашћења се не преносе никоме. Црквом управља Кардиналски збор, али с врло ограниченим овлашћењима које су прописане апостолском конституцијом ‘Универси Доминици Грегис‘ папе Ивана Павла II из 1996. године.

Наступањем седисваканције свим званичницима ватиканске курије осим тројице аутоматски престаје мандат. На дужности остају кардинал камерленго (коморник) који управља ватиканском државом и имовином у папиној одсутности и заправо је најважнији ватикански великодостојник у том прелазном раздобљу (ту дужност сада обавља ирски кардинал Кевин Фарел), затим римски викар који у Папино име води римску бискупију (италијански кардинал Балдасаре Реина) и Велики пенитенцијар који је задужен за питања опроста греха (италијански кардинал Ангело Де Донатис), пише Јутарњи.

У време седисваканције мења се и грб Свете Столице, односно из њега се уклања папинска тијара изнад прекрштених кључева.

Конституцијом ‘Универси Доминици Грегис‘ прописано је да конклаве на којима ће бити изабран нови Папа и чиме завршава ‘interregnum‘ смеју почети најраније 15 и најкасније 20 дана од смрти или одрекнућа папе.

Готово 600 година те три седмице седисваканције била су резервисана за туговање и опроштај од преминулог папе и за његову сахрану. Изузетак је било једино изненадно одрекнуће Бенедикта XVI.

У 20. и 21. веку било је девет ватиканских седисваканција и просеку су трајале 17 дана.

Током раздобља упражњене катедре римског бискупа, декан Кардиналског збора (италијански кардинал Ђовани Батиста Ре) председа свакодневним састанцима, или општим конгрегацијама кардинала који управљају Црквом у прелазном раздобљу.

Свакодневне кардиналске конгрегације у пракси често служе установљењу смерница и договорима о могућим кандидатима за будућег Папу. Кардинали ће о томе често расправљати и незванично, окупљајући се по језичним или географским групама. Наравно, будно ће пазити да то јавност не види и не сазна.

Кардиналски збор нема ниједну од папинских овлашћења и његове су једине две дужности да обављају свакодневне послове и решавају питања која не могу да чекају, што се углавном односи на припрему конклава. Њихов је посао строго административан. На општим конгрегацијама, на којима морају бити сви кардинали изборници кардинали доносе одлуке већином гласова. То је раздобље у којем се Католичка црква највише приближава демократији.

Седисваканција завршава када новоизабрани поглавар Католичке цркве у конклавама потврди да пристаје на дужност. Тада управа Црквом и Ватиканом аутоматски прелази у његове руке.