НЕВЕРОВАТНО ОТКРИЋЕ НАСЕ У СВЕМИРУ: У атмосфери Венере сасвим случајно регистрован радио сигнал (ВИДЕО)
Иако Венера није најближа планета Сунцу, ту позицију држи Меркур, свеједно је најтоплија у Сунчевом саставу
Насина сонда Паркер је током блиског прелета поред Венере у јулу 2020. открила нешто необично. Док се налазила на само 833 километра изнад површине те планете, забележила је радио сигнал ниске фреквенције који је долазио из Венерине атмосфере.
ЕДИ РАМА "ОСУО ПАЉБУ" ПО ЕУ: Албански премијер бесан као рис, није крио незадовољство
БЛИНКЕН "ПАЛИ ВАТРУ" У УКРАЈИНИ: Амерички државни секретар обрадовао Кијев, споменуо и "руску агресију"
ГДЕ ЈЕ НЕСТАЛА МЕЛИНДА? "Шушка" се да се супруга Била Гејтса изоловала на прескупом острву док чека развод
За све оне који су помислили да се ради о открићу радио сигнала неке ванземаљске цивилизације која се скрива испод густих облака те планете следи разочарење. Сонда Паркер је, наиме, уочила сигнал природног порекла, али то не значи да то није занимљиво. Ово откриће је потврдило да циклуси наше звезде утичу на атмосферу Венере.
Ово је први пут у готово три деценије да је нека свемирска летелица успела да очита директна мерења Венерине горње атмосфере. Подаци које је прикупила дају нам ново разумевање како се Венера мења због цикличких промена на Сунцу.
- Био сам невероватно узбуђен када сам примио нове податке са Венере - рекао је астроном Глин Колинсон из Насиног института Годард Спејс Флајт Центар, а преноси "Сајенс Алерт" (Сциенце Алерт).
Паклена планета
Венера је фасцинантан свет за нас Земљане. По величини и саставу наликује нашој планети, има чак и атмосферу. С друге стране, то је отровно и паклено ужарено тело које је вероватно потпуно негостољубиво за развој живота какав познајемо.
Свемирске агенције нису слале пуно мисија на ту планету. Нема пуно смисла слати ландере или ровере јер не могу да преживе на површини која "кључа" на 462 степена. Проблематично је и слање летелица у Венерину орбиту због њених невероватно густих облака пуних угљеник диоксида и сумпорне киселине.
Иако Венера није најближа планета Сунцу, ту позицију држи Меркур, свеједно је најтоплија у Сунчевом саставу. Њена густа атмосфера пуна стаклених гасова заробљава и задржава топлину, па је она на површини ужаренија од Меркура - на њој се метали попут олова отапају и постају локве растопљене металне текућине.
Сонда Паркер се поред Венере нашла сасвим случајно, односно њена мисија није имала никакве везе са том планетом. Како би могла што више да се приближи Сунцу и истражује мистерије наше звезде, сонда се користила Венером као гравитацијском праћком, односно, користила је њену гравитацију како би променила своју брзину и путању.
На једном од тих прелета, инструменти сонде забележили су радио сигнал. Колинсон је приметио нешто необично унутар сигнала, али није могао одмах да докучи о чему се ради.
- Када сам се сутрадан пробудио, помислио сам: "О мој боже, знам шта је ово!" - казао је Колинсон.
Сличан сигнал уочила је сонда Галилео када је пролазила кроз јоносфере Јупитерових месеца - слојеве атмосфере које такође имамо на Земљи, али и Марсу. Јоносфера је заправо јонизовани слој у атмосфери неке планете.
Утицај соларних циклуса
Када су научници схватили о каквом се сигналу ради, искористили су га за израчунавање густоће јоносфере Венере и успоредили податке са последњим директним мерењима из 1992. године. Открили су нешто занимљиво - јоносфера је у новим мерењима била за један ред величине ређа него 1992. године.
Стручњаци сматрају да је овај процес повезан са соларним циклусима. Сваких 11 година Сунчеви полови замењују места; југ постаје север, а север постаје југ. Није јасно шта покреће те циклусе, али знамо да се полови мењају када је магнетско поље наше звезде најслабије.
Будући да соларне активности попут сунчевих пега (привремених регија јаких магнетских поља) или короналног избацивања масе (избацивање плазме) овисе о Сунчевом магнетском пољу, ове фазе називамо соларним минимумом и соларним максимумом.
Мерења са Земље показала су да се јоносфера Венере мењала синхронизовано са соларним циклусима - постајала је гушћа са соларним максимумом и ређа са соларним минимумом. Ипак, научници то нису могли да потврде без директних мерења.
Зато је ово откриће толико занимљиво. Мерења из 1992. направљена су у време близу соларног максимума, а мерења 2020. близу соларног минимума. Оба мерења су била у складу с мерењима на Земљи.
Два главна објашњења
За сада није сасвим јасно зашто соларни циклус има такав учинак на Венерину јоносферу, али постоје две водеће теорије.
Једна је да се горња граница јоносфере током соларног минимума спушта на нижу надморску висину, што спречава проток јонизованих атома с дневне на ноћну страну, а што пак резултира ређом ноћном јоносфером. Према другој теорији, јоносфера Венере за време соларног минимума брже истиче у свемир.
Подаци са сонде Паркер не могу искључити ниједан од ових механизама, али се научници надају да би будуће мисије и посматрања могле да разјасне шта се ту тачно догађа.