Наташа је била отета 8 ГОДИНА, док се нека деца никада нису вратила кући. ШТА ЈЕ АМБЕР АЛЕРТ и да ли нам треба?

Бе он the lookout. Call 9-1-1 оф you сее them. #AMBERAlert 🚨 https://t.co/b87qtAlLM0— ЛА Полице Пурсуитс (@LAPolicePursuit) Децембер 28, 2019

Отмичар је није одмах убио, већ ју је држао два дана у заробљеништву. Два дана ју је тукао и силовао.

Убица никада није изведен пред лице правде.

Након њене сахране, мајка Дијана Симон позвала је локалну радио станицу са једном идејом. Схватила је да, ако могу да се шаљу временска упозорења, могу то да раде и када је у питању отмица детета.

Идеја је прихваћена, а "Амбер алерт" систем се те године проширио на целу земљу.

Једна америчка студија показала је да у ситуацији када је дете отето, оно у чак 76 одсто случајева буде убијено у прва три сата након отмице. "Амбер алерт" управо служи за те ситуације када је у питању живот или смрт.

Мишел, Аманду и Ђину отео је исти човек

Аријел Кастро је у периоду из Кливленда у Охају киднаповао је у периоду од августа 2002. до априла 2004. три младе девојке - Мишел Најт, Аманду Бери и Ђину ДеХесус.

Све три прихватиле су у три различита случаја да их Катро повезе, а завршиле су тако што их је одвео својој кући, заробио унутра и држао у подруму.

Мишел Најт (21) је киднапована 23. августа 2002. Аманда Бери (16) отета је 21. априла 2003, а последњу жртву Ђину ДеХесус (14) Катро је узео 2. априла 2004. године.

Полиција је касније током истраге утврдила да нису употребљени сви ресурси у потрази за Најт. На дан отмице, Најт је требало да се појави на суду у вези са старањем њеног сина, који је у то време био "у рукама" државе Охајо. Полиција је претпоставила да је Најт побегла јер је била љута пошто је изгубила старатељство над дететом.

У случају Аманде Бери, полиција је случај третирала као бекство од куће све до недељу дана након отмице, када је њену мајку позвао мушкарац и рекао да је код њега њена ћерка.

И Бери и ДеХесус су се појавиле у епизодама "Најтраженије особе" 2004. године, а потрага за њима трајала је и током 2005. и 2006. године.

Катро је три жртве држао у ужасним условима током њиховог заробљеништва. Како је рекла Најт, за то време остала је трудна пет пута, али су батине које је добијала довеле до побачаја у четири случаја.

Осим сексуалног злостављања, Кастро их је хранио само једном дневно и констатно тукао.

Иако је потера трајала, Кастро полицији није био сумњив. Његову кућу посетили су заправо једном, али то није имало везе са отмицама.

Ноћна мора окончана је тек 6. маја 2013. године када је Катро напустио кућу, а Мишел Најт успела да ступи у контакт са комшијама. Киднапер је заборавио да закључа велика унутрашња врата, иако су спољна била закључана.

Током заточеништва, Катро је "тестирао" жртве тако што би делимично затварао врата, ако би оне покушале да побегну, тукао их је. Тог дана, Кнајт није покушала да побегне, али је вриштала и то су чуле комшије напољу.

Позвали су полицију која је претражила кућу и пронашла девојке. Кастро је ухапшен истог дана, а 1. августа 2013. осуђен је на доживотну робију плус 1.000 година затвора. Такође, кажњен је и са 100.000 долара.

Кућа у којој се догађао хорор уништена је 6 дана касније.

Кастро је извршио самоубиство 3. септембра 2013, само месец дана након изрицања пресуде.

Случај Наташе Кампуш

Можда најпознатији случај отмице је киднаповање младе девојке из Аустрије. Наташа Кампуш киднапована је 1998. године када је имала 10 година и држана је у заточеништву више од осам година.

Наташа Кампуш је 2. марта 1998. пошла у школу, али док је корачала улицом, увидела је испред себе бели комби из ког се изненада појавио непознати човек који ју је зграбио и угурао у комби.

Тај човек био је Волфганг Прикопил, који је радио као телекомуникациони техничар. Након што ју је ухватио, одвео ју је својој кући у Штрасхофу.

Након отмице почела је истрага која је била безуспешна. Полиција је претражила чак 700 аутомобила, који су одговарали опису наведеном у изјави сведока. Чак је и сам мини бус отмичара био под истрагом, а Прикопил је изјавио да је на дан нестанка био сам код куће и да тај мини бус користи за превоз грађевинског материјала и да је тог јутра код куће обављао неке послове. Полиција је поверовала.

Спекулације су довеле до тога да цео Беч буде претражен, говорило се о трговини људима и органима.

Наташа је на дан отмице сасвим случајно уз себе имала пасош, пошто је неколико дана пре отмице била на подоричном путовању у Мађарској, те је због тога полиција проширила истрагу и у остале европске државе, поготово Мађарску. За отмицу је чак био осумњичен и серијски убица из Француске Михаел Фурнире.

Током заробљеништва, Наташа је била затворена у веома малој соби, 2,5 метра под земљом, од само 5 квадрата. Улазило се у њу из гараже, а соба није имала прозора. Током првих шест месеци није јој било дозвољено да напушта собу, али јој је касније било допуштено да борави у остатку куће.

Наташа се први пут у јавности појавила 23. августа 2006. године. Тог дана чистила је и усисавала аутомобил у врту, када је неко Прикопила позвао на мобилни телефон, те се он удаљио од звука усисивача.

Кампушова је побегла. Закуцала је на прозор једне куће, а жена у њој је позвала полицију.

Прикопил се, након што је сазнао да га полиција тражи, тог истог дана убио, бацивши се под воз.

Постоје сумње да Наташа и данас пати од Стокхолмског синдрома, а иначе је 2010. купила кућу у којој је била заробљена.

Нестанак Елизабет Смарт

Млада Елизабет је девет месеци трпела тортуру након што је киднапована 5. јуна 2002. године у Солт Лејк Ситију.

Случај је запрепастио целу Америку јер је 14-годишња девојчица отета из своје спаваће собе.

Нешто после поноћи Брајан Мичел ушуњао се у собу, прислонио нож на њено грло и запретио јој да не испусти никакав крик. Изнео ју је из куће и однео у камп у шуму где га је чекала његова жена Ванда Барзи.

Мичел је наводно веровао да је пророк по имену Имануел и ту је извео бизаран риуал венчања и назвао Елизабет својом женом.

Мичел и Барзи држали су је заробљену девет месеци, селећи је од Јуте до Калифорније. Силована је сваког дана. Терали су је такође да пије алкохол и пуши марихуану и изгладњивали је.

Елизабет је код куће делила собу са сестром која је те ноћи имала мало више среће. Она се правила да спава и месецима се мучила да идентификује отмичара, али се онда једног дана сетила радника по имену Имануел и схватила да је то он.

Полиција је име отмичара објавила у фебруару 2003. у емисији "Најтраженији", а 12. марта те године га је неко видео са девојчицом и позвао полицију. Елизабет је нађена истог дана и враћена породици.

Случај се по суду вукао годинама. Коначно, Барзи је осуђена 2009. на 15 година затвора, а Мичел је 2011. осуђен на две доживотне казне.

Случај Стивена Стајнера

Седмогодишњем Стивену Стајнеру пришао 4. децембра 1972. у Мериду у Калифорнији мушкарац који је наводно прикупљао новац за цркву. Тај човек Ервин Едвард Марви сарађивао је са педофилом Кенетом Парнвелом.

Питао је дечака да ли би његова мајка помогла и дечак је рекао да би, па је Марфи понудио дечаку да га повезе кући, те је Стивен пристао.

У колима их је чекао Парнвел.

Дечак је одведен у колибу која је била недалеко од дома његове баке. Дечак је злостављен већ прве ноћи, а убрзо су почела и силовања. Убеђивао је дечака све време да га родитељи више не желе.

Иако је дао дечаку слободу креања, па га чак под другим именом уписао у другу школу, дечак није искористио прилику да побегне.

Парнел је након што је Стивен растао и "почео да стари" киднаповао другог дечака Тимотија Вајта у фебруару 1980. године. Тимоти је имао само пет година.

Стајнер је заједно са Вајтом побегао 16 дана касније и пријавио се полицији. Полиција је ухапсила двојицу киднапера, али је Марфи био у затвору само две године, док је Парнел одслужио пет. Парнер је осуђен на 25 година затвора 2004. године након што је покушао да купи честворогодишњег дечака за 500 долара.

Стивен се дуго борио са траумом и почео је да редовно користи алкохол. Погинуо је у саобраћајној несрећи 16. септембра 1989. године.