ОТАЦ ГОДИНАМА ТУКАО И ИЗГЛАДЊИВАО ЋЕРКУ: Један од најгорих случајева злостављања деце претворио се у МОНСТРУОЗНИ ЕКСПЕРИМЕНТ СА ЈЕЗИВИМ КРАЈЕМ
Отац је извршио самоубиство.
Октобра 1970. године ушла је у канцеларију за социјалну помоћ округа у Лос Анђелесу, погнута, немоћна и са необичним положајем руку, попут зеца. Девојчица је изгледала као да има шест или седам година. Њена мајка, која је имала катаракту, тражила је канцеларију са услугама за слепе и ушла је у погрешну просторију. Али девојчица је одмах запала за око људима у канцеларији.
МАСК СЕ СПРДА СА КОНКУРЕНЦИЈОМ: Ево ко је "главна фаца" међу друштвеним мрежама
ДРАМА НА РУСКОЈ ГРАНИЦИ! Три француска ратна авиона покушала ОВО! Руси спретно реаговали
ОРБАН "ОХЛАДИО" ЗЕЛЕНСКОГ! Мађарска послала ЗВАНИЧНИ ЗАХТЕВ Украјини!
У почетку су посумњали на аутизам. Онда су открили да не може да прича, али и да је у јако лошем физичком и менталном стању. Једва је могла да жваће или гута, и није могла у потпуности да фокусира очи или испружи удове. Имала је само 26 кг. а имала је, како се испоставило, 13 година.
Њено име, име дато да би се заштитио њен идентитет - било је Џини. Њен поремећени отац ју је завезао у ручно рађену лудачку кошуљу и везао за столицу у соби куће у предграђу кад је била јако мала. Забранио јој је да плаче, говори или прави буку и тукао је и режао на њу, као пас.
Случај Џини се води као један од најгорих случајева злостављања деце у Америци.
У међувремену Џини више није била тема америчких медија јер су наслове преплавили приче о Вијетнаму, Битлси су били усред распада – али је задржала пажњу научника, посебно лингвиста. Била је савршен “примерак” јер је одрасла без језичке или друштвене обуке. Да ли би сада могла да научи језик?
У потрази за приступом, направили су скенирање мозга и аудио снимке, извршили безброј тестова, сакупили бројне података, објавили радове. И постепено су и они, уз неколико изузетака, такође изгубили интересовање.
До касних 1970-их, Џини је поново нестала. Пошто је била штићеница државе Калифорније, власти су је сместиле у државне институције, где је њена локација била тајна. Четири деценије касније, она је очигледно остала под државном бригом.
- Прилично сам сигурна да је још увек жива јер сам питала сваки пут када сам звала и рекли су ми да је добро - рекла је Сузан Кертис, професорка лингвистике са УЦЛА која је студирала и спријатељила се са Џини.
- Никада ми нису дозволили да је контактирам. Била сам немоћна у покушајима да је посетим или да јој пишем. Мислим да је мој последњи контакт био раних 1980-их.
Лист “The Гуардиан” неколико пута је покушао да дође о информација о Џини непосредно пре шездесетог рођендана 2016. године, али нису успели ништа да сазнају.
Али прича о Џини има још једно поглавље.
Научни експеримент
Постојали су научници и неговатељи који су је проучавали и, у неким случајевима, волели. Њихова сарадња се претворила у свађе и ружну освету.
Постојао је аутор који је записао сагу о Џини и открио да је прича о њој обузела његов живот. Преселио се у Париз да би побегао само да би га Џинина прича пратила и манифестовала се на друге начине.
Прича почиње са оцем, Кларком Вајлијем. Одрастао је у хранитељским домовима на северозападу Пацифика и радио је као машиниста на линијама за склапање авиона у Лос Анђелесу током и после Другог светског рата. Оженио се Ирен Оглсби, мигранткињом која је 20 година млађа од њега. Човек који воли контролу мрзео је буку, није желео децу. Деца су ипак дошла. Прва, девојчица, умрла је након што је остављена у хладној гаражи. Друго дете је умрло од компликација при рођењу. Трећи, дечак по имену Џон, је преживео, а пет година касније дошла је девојчица која ће постати позната као Џини.
Када је пијани возач убио Вајлијеву мајку 1958. године, постао је параноичан и бесан. Он је малтрерирао Џона и закључао своју 20-месечну ћерку саму у малу изоловану спаваћу собу. Када није била у кошуљи коју је сашио, била је везана у креветићу са жичаном оградом. Тако је Џини живела до шездесетих година прошлог века.
Ирена, погођена страхом и слабим видом, коначно је побегла 1970. Ствари су се догодиле брзо након што је грешком отишла у погрешну канцеларију социјалне заштите. Вајли, оптужен за злостављање деце, убио се, а пре самоубиства написао је: "Свет никада неће разумети".
Џени, штићеница суда, пребачена је у дечју болницу ЛА. Педијатри, психолози, лингвисти и други стручњаци из целог САД-а поднели су петицију да је прегледају и лече, јер је ово била јединствена прилика да се проучи развој мозга и говора – како нас језик чини људима.
Џини је могла да изговори неколико речи, као што су "плаво“, "наранџасто“, "мајка“ и "иди“, али је углавном ћутала и није реаговала. Ако би хтела да хода, углавном би скакала као зец. Уринирала би и вршила нужду када би била под стресом. Лекари су је назвали најтежим случајем који су у каријери видели.
Напредак је у почетку обећавао. Џини је научила да свира, жваће, сама се облачи и ужива у музици. Проширила је свој речник и правила слике како би објаснила оно што не може да каже. Добро се показала на тестовима интелигенције.
Али граматика, формирање речи у реченици, показала се као превисе компликовано за њу, поткрепљујући став да је после одређеног узраста једноставно прекасно.
- Да ли нас језик чини људима? То је тешко питање - рекао је лингвиста.
- Могуће је знати врло мало језика, а и даље бити потпуно човек, волети, успостављати односе и сарађивати са светом. Џини се дефинитивно бави светом. Могла је да црта на начин на који бисте тачно знали шта она комуницира.
До 1972. свађа је поделила неговатеље и научнике. Џин Батлер, предводница рехабилитације, сукобила се са истраживачима и тражила да Џинина мајка преузме контролу. Свака страна је оптуживала другу за експлоатацију.
Пропаст напретка
Финансирање истраживања је престало и Џини је премештен у неадекватан хранитељски дом. Ирене је накратко вратила старатељство само да би се нашла преоптерећена – па је Џини отишла у други хранитељски дом, а затим у низ државних институција под надзором социјалних радника који су забранили приступ Сузан Куртис и другим научницима. Напредак девојчице се брзо преокренуо и кренуо нагоре.
Рус Рајмер, новинарка која је детаљно описала случај 1990-их у два чланка у књизи “Џини: Научна трагедија”, насликала је суморни портрет фотографија са прославе 27. рођендана.
- Крупна, неспретна жена са изразом лице потпуног неразумевања. Њена тамна коса је рашчупано ошишана на врху чела, дајући јој изглед азиланткиње.
Џеј Шурли, професор психијатрије и бихејвиоралних наука који је био на тој забави на 29. рођендану рекао је Рајмер да је јадна, погнута и да ретко успоставља контакт очима. “Било је срцепарајуће.”
Од тада нестаје сваки траг о Џини.
Извор: Србија Данас/Блиц Жена/Милорад Миловановић/М.А.