НИЈЕ ЧУДО ШТО ЈЕ РОДИЛА ЈЕДНОГ ОД НАЈВЕЋИХ ОСВАЈАЧА: Мајка Џингис Кана била је револуционарка и велики борац
Сматрана је за изузетно мудру жену и муж је често тражио њен савет у погледу вођења племена
Негде у монголским степама, једна жена штапом чепрка по земљи и тражи корење, бобице или неку заборављену воћку. Шешир, успомену на нека срећнија времена одложила је на земљу. Иза ње, петоро деце покушава да да свој допринос у тражењу хране.
МЕСТО ГДЕ СЕ ДВА ОКЕАНА САСТАЈУ, АЛИ НЕ МЕШАЈУ: Како је дошло до овог природног феномена? (ВИДЕО)
УРНЕБЕСНА СКРИВЕНА КАМЕРА: Снимци обезбеђења како туку пролазнике који не носи маску АПСОЛУТНИ ХИТ на интернету (ВИДЕО)
ДЕМОНСТРАНТИ У БЕЧУ ПРАВИЛИ РУСВАЈ: Полиција употребила и бибер спреј, поднето 1.650 пријава
Овакав развој ситуације се није могао предвидети. Почетак њеног живота је деловао обећавајуће. У она времена, жена се баш и није питала поводом избора мужа. Ако јој га отац не би изабрао, ђувегија би већ изабрао сам себе, тако што би отео жену на коју је бацио око.
Жена у свету мушкараца
Хоелун је била удата за Чиледуа, поглавицу једног омањег племена, и чини се да је била срећно удата, све до тренутка када је поглавица суседног племена бацио око на њу. Предузео је потребне мере, односно отео је, и тиме је ствар његове женидбе била решена.
У прилог тврдњи да је она била срећно удата жена иде чињеница да је у тренутку отмице поцепала блузу са себе и бацила је несрећнику од свог мужа, уз молбу да се сећа њеног мириса док је жив. Вероватно је ипак знала за кога се удала, чим се тако радикално опростила од њега, пошто овом није пало на памет да се узрујава и покушава да врати своју супругу.
Патила је тако у новој заједници, вероватно се надајући пријатном изненађењу од стране свог већ бившег мужа.
Онда је схватила да како време иде она не постаје млађа, окренула се око себе и схватила да је удата за поглавицу, који приде и није био дивљак него једно умиљато и нежно створење и тако се родила љубав између двоје нових супружника.
Када се већ родила љубав, био је ред да се роди и које дете. Ускоро су њих двоје добили првог сина, који је у току рођења у шаци чврсто стискао комад згрушаног ткива, што је сматрано знаком изузетне снаге. Дали су му име Темуџин.
Хоелун је сматрана за изузетно мудру жену и муж је често тражио њен савет у погледу вођења племена. Истини за вољу, монголска племена су и иначе ценила жене више него што су појединци били вољни да признају. Наиме, мушкарца који би потцењивао женско мишљење и одбијао и да расправља са женом на било коју тему су сматрали незрелим и немужевним.
Жена на челу племена?
Онда су почела кризна времена за племе, а и Хоелунину породицу. Толико кризна да су морали да Темуџина продају у суседно племе. Даље се десило то да је Хоелунин муж отрован у току гозбе са Татарима, који и иначе нису подносили Монголе, тако да и није чудо што је скончао тако како јесте.
Како обично бива после смрти поглавара, цела родбина се сјатила да се избори за место наследника, подразумевајући по неписаним племенским правилима да Хоелун не полаже право на престо.
Међутим, како би ова прича била бесмислена да се она повиновала, за претпоставити је да је учинила управо супротно.
Хоелун је прва жена која је себи дала за право да се меша у начин уређења номадског живота, и увела је тоталну револуцију, уз подршку своје деце са појачањем у виду Темуџина који се у међувремену вратио кући.
Револуција, наравно, није прошла глатко како је она замислила. Рођаци и вазали њеног мужа су одбијали да живе под њеном владавином, па су покупили прње и решили да оснују ново племе.
Хоелун се није дала збунити, већ је покупила заставу, обележје свог племена, и кренула за одметницима.
Део племена је био у тоталном шоку када их је нашла, па је успела да их покупи, а остатак је наставио својим путем, и даље одбијајући да јој се повинује. И не само да се нису повиновали, него су јој украли и крдо стоке, што је равно смртној пресуди када живиш као номад.
Једино што јој је остало од мужевљеве заоставштине је његова најмлађа жена (племе је, наравно, било уређено тако да је мушкарцима било допуштено да имају више жена) и дете, па је на своје петоро деце упртила и то двоје и кренула у борбу за опстанак.
Следи сцена са почетка текста. Окрутна степа, корење и бобице, и Хоелун која објашњава својим синовима, нарочито најстаријем, Темуџину, да су они предодређени да буду владари самим својим пореклом.
И колико год Темуџин био скептичан у погледу тога, узимајући у обзир тренутну ситуацију, она је говорила да владара не одређује имовинско стање, већ порекло и гени које носи.
Између осталих, део гена је припадао њиховом ујаку Кабулу, првом човеку који је ујединио Монголе.
Задојен тим причама о својим прецима, и уопште причама о мудрим херојима, Темуџин је изашао из депресије и безнађа, и тако се "родио" Џингис Кан и његова идеја о идеалном кану који ће опет ујединити Монголе.
Жена која је родила највећег ратника
Џингис Кан се оженио, а млада је у брак на поклон Хоелуни донела бунду од самуровине, такозвани "црни дијамант", и данас најцењеније од свих крзна. Мада су и даље били у очајној финансијској ситуацији, Хоелун је урадила нешто много паметније од тога да крзно трампи за неко фино крдо оваца.
Размишљала је на дуге стазе и поклонила то крзно Тогрил Кану, врло моћном човеку у то време, који се одужио тако што је узео Хоелун и њену породицу под своје окриље.
Мајка је најбољи ПР, то се већ зна. Како су се нашли у милости Тогрил Кана, међу народом је кренула да кола гласина да је млади Темуџин, касније Џингис Кан, "изабран од бога" и тако креће прича о његовом успону.
Успон Џингис Кана се дешавао постепено, и уз свесрдну помоћ његове мајке. Чак и у периоду ратовања са Кином, где је Џингис Кан провео у заточеништву целу деценију, Хоелун је успела да одржи племена на окупу и сви заједно су чекали повратак владара и даља освајања, убеђени да су у сигурним рукама.
Народ је још за њеног живота опевао њену мудрост. Џингис Кан се вратио, док је Хоелун, поред саветовања свог сина, бринула и о ратној сирочади.
Поживела је довољно да посведочи успеху свог сина, а на самом крају своје саге, проглашена је светицом. Но, вероватно је ништа од овога и није чудило, јер је већ у оној степи док је копала корење, знала да неће то радити довека, и да има уз себе Џингис Кана.