О ЊЕГОВОМ СЕ*СУАЛНОМ АПЕТИТУ И ДАНАС СЕ ИСПРЕДАЈУ ЛЕГЕНДЕ: Зликовац који је иза себе оставио "армију љубавница"
У питању је један од највећих зликоваца у историји 20. века
О Мусолинијевом сексуалном апетиту и данас се испредају легенде, али и пишу озбиљне научне студије. Један од највећих зликоваца у историји 20. века иза себе је оставио "армију љубавница", али је све то време био ожењен само једном женом... а она је и те како умела да заведе ред у кући.
КОРОНА ИХ ЗАОБИШЛА? Ово је 14 држава у којима није било ниједног забележеног случаја заразе ковидом
АМЕРИКАНЦИМА УСКОРО СТИЖЕ НОВА ВАКЦИНА: Džonson&Džonson у САД за највише 48 сати
ПАС УКРАО ШОУ! Пљачкаш УЛЕТЕО У ЗЛАТАРУ и запретио радници: Реакција животиње насмејала је многе (ВИДЕО)
Године 1914. у Милану будући вођа фашистичког покрета Италије Бенито Мусолини оженио се са Идом Далсер. Тридесетчетворогодишња козметичарка је Бениту само неколико месеци касније родила сина Бенита Мусолинија Албина али је њихов брак трајао само неколико месеци.
Дуче се још пре рођења првог наследника развео, па оженио Ракелом Гуиди. Она је заправо била Мусолинијева дугогодишња љубавница и жена која је обележила његов живот.
Бенито Мусолини и Ракела Гвиди су рођени на северу Италије у граду Предапиу. Најпознатији љубавни пар предратне Италије се први пут сусрео када се Бенито појавио у Ракелиној школи као професор. Уочивши да се ради о неуобичајеном човеку који својом харизмом одударао од обичног света, отац младе Ракеле је био против удаје за тада сиромашног али политички активног Мусолинија.
- Тај млади човек ће довести до тога да умиру од глади - говорио је стари Гвиди пред крај свог живота.
До децембра 1925. године, пар је живео у грађанском браку да би се те зиме венчали у католичкој сцркви. У церемонијалном смислу, Мусолинију црквено венчање није значило много већ је представљало политички акт и покушај да се додвори папи.
Мусолини је много говорио о значају породице и волео је да прикаже своју, као модел фашистичког домаћинства. Имао је петоро деце, али је реалност била таква да и није много бринуо о њима јер је у исто време имао на десетине љубавница. Неки историчари су избројали да је италијански диктатор иза себе оставио 169 љубавница! Кажу да је био насилан, да је оне које би се усудиле да га одбију узимао на силу и да је једном приликом и сам рекао да жена може да га узбуди тек ако је замишља као проститутку.
Ракела је знала детаље о свим Мусолинијевим аферама али се у младости није много обазирала на њих. Чак је и њу успео да очара својим шармом, до те мере да му се током првих година брака обраћала са "Ви", о чему сведочи интервју који је 1966. године дала за магазин "Лифе".
- Мој муж је био фасцинантан женама. Све су га желеле. Понекад би ми показивао њихова писма. Неке су желеле да спавају са њим, а неке су га чак и молиле да му роде дете. То ми је било бескрајни симпатично - изјавила је Ракела.
Ракела је, како сама каже, била благонаклона према Мусолинијевом "разузданом либиду", мада неки каснији догађаји говоре сасвим другачије. Сигурно је једино то да је Дуче увек могао да рачуна на њену подршку у политичкој борби, иако је њој самој она била потпуно страна.
Иронично, временом је Ракела постала забринута због тога што је Мусолини са све мањим жаром посматрао жене, а са мањком либида стизали су и политички неуспеси.
Ракела је, према речима своје ћерке Еде, и у тим трауматичним тренуцима када је Дуче почео да губи власт, знала да утеши свог супруга.
- Ви имате много жена, а ја само једну особу која ме воли много, мог предивног друга… не можете бити срећни у политици … једног дана ствари крену низбрдо - стајало је у једном од њених писама супругу.
У својим обраћањима, Ракела је говорила да је највећу срећу брачни пар Мусолини дотакао онда када су били сиромашни. Ракела је по сопственом избору била домаћица и никада није жудила за раскошним животом. Презирала је период када је била супруга лидера Италије. Није волела живот у Риму и одбијала је да живи тамо избегавајући град по сваком цену.
- Да сам хтела да живим у Риму била бих комуниста - казала је Дучеова супруга једном приликом.
Ипак, Ракела је стајала иза својих принципа. Људи блиски брачном пару често су говорили да се Мусолини, и поред свега што је радио, плашио своје супруге. Остаће упамћено да га је Ракела једне вечери избацила из породичног дома. Велики Дуче, исти онај коме су клицале стотине хиљада Италијана, а на хиљаде жена падале пред њим, био је принуђен да своју вечеру доврши на степеницама, испред улазних врата.
Један од његових блиских пријатеља је говорио да се Ракела није много мешала у његов живот ван куће али је у сопственом дому, Мусолини осећао већи страх према Ракели него према Немцима или комунистима.
Током последњих година свог живота, у време док се скривао широм италијанске социјалне републике, Мусолини је отпочео љубавну везу са Кларом Петачи, женом две године млађом од његове ћерке Еде. Она је живела у кући која се налазила у близини породичног дома Мусолинијевих, што је посебно разбеснело Ракелу.
Супруга и љубавница су се често свађале, а Ракела је на њено присуство реаговала гађењем. Мусолинијев углед и политичка моћ су током тих месеци били уздрмани, па је и сам Дуче покушавао да избегне непријатности које су режирале две важне жене у његовом животу.
Ракела се једном приликом суочила са Кларом, на самом прагу породичног дома Петачи. Ушла је у пратњи родитеља Дучеове љубавнице, иако су Кларини родитељи претходоно инсистирали да оде. Тада је изазвала скандал, захтевајући да породица Петачи хитно напусти град Сало, мало место на језеру Гарда. Клару је извређала, називајући је погрдним именима што је изазвало сузе и неверицу Мусолинијеве љубавнице.
У очају је покушала да јавно прочита Мусолинијева љубавна писма што је разбеснелу Ракелу навело на физички обрачун. Сведоци кажу да су на крају једна раздвојили две побеснеле жене.
У априлу 1945. вихор слободе се ширио Европом. Знајући да је крај на видику, Мусолини је покушао да побегне у неутралну Швајцарску. Његов сапутник у бекству није била супруга са којом је провео 30 година брака већ Клара Петачи. Ухваћени су у близини језера Комо на италијанско-швајцарској граници где су их погубили италијански партизани.
Ракела је такође покушала да побегне, али је ухваћена близу места где је пао Мусолини. Предали су је Савезницима, који су је под надзором америчких снага ангажовали као куварицу у једном заробљеничком логору.
Врло брзо се нашла на слободи да би се потом заједно са ћерком преселила у Рим. Тамо су у тешким условима живеле од социјалне помоћи, пре него што се Ракела коначно вратила у своје родно место Предапио.
Уз дозволу италијанских власти, 1957. године Ракела је пренела Дучеове посмртне остатке у Предапио, како би га сахранила у породичној гробници.
Остатак живота је провела онако како је највише желела - као домаћица. Водила је и мали ресторан чији се поглед пружао на лажни средњовековни дворац који је Мусолини изградио када је био на врхунцу своје моћи.
Ракела је умрла 1979. године у својој 90. години.