ОВО СУ НАЈОПАСНИЈА МЕСТА НА ПЛАНЕТИ: Носе ознаку С4, а чувају најсмртоносније вирусе за које нема лека

вакцина / Извор: Реутерс

Лабораторија је реч коју смо много пута чули током пандемија коронавируса.

Због пандемије Ковид-19, у фокусу су се поново нашле и научне лабораторије. Како изгледају безбедносни механизми у оним малобројним лабораторијама са ознаком С4 у којима се проучавају најсмртоноснији вируси?

ТУРСКА ПОСТАЈЕ НАЈВЕЋА ЕВРОПСКА ДЕПОНИЈА: Пластика улази у море, гуши обале, решења нема

СВЕ ТАЈНЕ РУСКЕ ВОЈСКЕ: Зашто баш велике капе, песма из Сунђер Боба и пругасте блузе?

ПОВРАТАК У НОРМАЛНО СТАЊЕ: Једна од првих земаља која је затворила границе, сада је ублажила ограничења

Сида, МЕРС, САРС, птичија и свињска грипа, вируси као што су лујо, марбург, ласа, нипа, хендра, кримско-конгоанска хеморагична грозница, ебола. Протеклих деценија је скоро сваке године откривен по неки нови узрочник тешких инфекција.

До сада непознати вируси или они који развију способност преношења са животиња на човека – такозване зоонозе – представљају, према мишљењу Светске здравствене организације, планетарну опасност за здравље.

Да би се такви узрочници идентификовали, те да би се развили поступци за дијагнозу, терапију и проналажење вакцине, потребне су специјалне лабораторије. Оне су нужне и када се посумња да је учињен терористички напад биолошким оружјем.

Четири степена безбедности за четири ризичне групе

Изазивачи болести се сврставају у групе ризика, а свака група се повезује са одређеним степеном предострожности односно степеном заштите. Од тог степена зависе правила за просторије, опрему и начин рада.

Група највећег ризика је означена бројем 4. У њу су сврстане биолошке супстанце које у људском организму изазивају тешке болести за које не постоји ни вакцина ни лек. Такви су вируси, на пример, лојо,хендра и нипа.

Вируси короне САРС-ЦОВ-1, МЕРС-ЦоВ, као и нови САРС-ЦОВ-2 тренутно су сврстани у групу ризика 3. То значи да се такви вируси испитују у С3 лабораторијама у којима важе строга правила, али не тако драстична као у С4 лабораторијама.

Малобројне лабораторије у свету истражују

Таквих лабораторија на безбедносном нивоу 4 нема пуно, због великих трошкова повезаних са мерама предострожности. На Википедији је набројано 40 научних института с оваквим степеном безбедности. Највише их има у Сједињеним Америчким Државама, следи Немачка са четири лабораторије, Швајцарска и Индија имају по три, Аустралија и Русија по две.

Колико је сигурна С4 лабораторија?

Такве лабораторије би требало да омогуће истпитивање ризичних изазивача болести, а да при томе не угрозе здравље околног становништва и запослених.

Зато су те лабораторије просторно и организационо одвојене од припадних института, пошто приступ њима имају само они који имају специјалну дозвоволу. Постоје контроле приступа и видео надзор. Имају потпуно засебно снабдевање водом, ваздухом и струјом. Све што ваздухом или у облику течности улази или излази из лабораторије, пролази кроз посебне системе за филтрирање (ХЕПА) који гарантују одсуство било каквих клица.

Подови, зидови и плафони су од материјала који не пропушта воду, а лак је за чишћење. Све површине морају бити отпорне на киселинске, алкалне и друге растворе, као и на раствараче, али и да му не сметају дезинфекциона средства.

Лабораторије са ознаком С4 имају мањи притисак од нормалног, да приликом настанка неке пукотине супстанце из унутрашњости не би доспеле у околину. Улазак и излазак из објекта организују кроз више контролних капија и дезо-баријера. У дезинфекционим ходницима су врата подешена тако да ваздух увек струји у лабораторију.

Удар бомбе или авиона такође не би донео опасност од избијања заразе, јер су вируси, према наводима немачког Института Роберт Кох, веома неотпорни на врелину, па би се дезинтегрисали. Осим тога, и веома опасни вируси налазе се у одређеним крајевима света у природи, па би терористима лакше било да тако дођу до њих.

Ко ради у лабораторијама?

Мали број висококвалификованих стручњака има приступ лабораторији и то се строго контролише. Они носе скафандере на надувавање са фиксираном обућом и посебним системом за снабдевање кисеоником.

Два до три пара рукавица се одједном носе на рукама, а пар рукавица који се последњи навуче има систем за херметичко закопчавање за рукаве. У заштитној опреми која је тешка десет килограма особље је изложено великом оптерећењу, па је радни дан – три сата.

По специјалној дозволи у лабораторијама се чувају само такви узрочници болести који су неопходни за истраживање, и то у малим количинама. Контаминирана крв и ткива се посебно затварају у стаклене, безбедносне витрине на којима су уграђене рукавице у које се споља гурну руке, ако се жели обрађивати херметички затворена унутрашњост.

Правило четворо очију

Све материје се после посла стављају под кључ. Сви употребљавани предмети се високом температуром и притиском стерилизују у посебној комори. Лабораторијски отпад или течности се „инактивирају“ – вируси се специјалним поступком убијају.

Пре напуштања лабораторије сарадници у заштитним оделима туширају се разређеном персирћетном киселином и сличним средствима. После тога се скидају и поново туширају.

Пошто не постоје мерни инструменти за контаминацију вирусима, обично сарадници раде у паровима, јер једни другима контролишу одела тражећи евентуална оштећења и помажу једни другима приликом облачења и свлачења заштитних огледала. То траје од петнаест до тридесет минута.

ХАОС У АМЕРИЦИ: Стотине здравствених радника ЗАРАЖЕНО НА ПОСЛУ