ПОСЛЕДИЦЕ КРВАВОГ РАТА ОКО НАГОРНО-КАРАБАХА: Ко је на чијој страни од светских сила и чега се највише плаши ЕУ?

Јерменија и Азербејџан клизе ка правом рату. Обе државе су прогласиле ратно стање и, за сада, ниједна не попушта у оптужбама да је управо ривал крив за нову ескалацију. Бројни светски лидери позвали су на обуставу ватре и на мир, а свет са зебњом прати даља дешавања. И то са добрим разлогом. Сукоб у овом спорном региону, иако наизглед локалан, може да увуче у себе и светске силе и да има оапсне последице.

Две државе се већ дуго споре око региона Нагорно-Карабах који је у саставу Азербејџана, али у ком претежно живе Јермени. Рат две државе окончан је 1994. године.

Више од 20 година споразум о прекиду ватре је на стакленим ногама, уз симболично присуство шест посматрача из Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС).

Посматрачи су распоређени као подршка процесу из Минска, напору који је предводио ОЕБС за решавање сукоба, а којим копредседавају Француска, Русија и Сједињене Државе.

Међутим, с времена на време две стране се поново сукобљавају.

Протекле деценије смо били сведоци драматичне трке у наоружању између Азербејџана и Јерменије.

Охрабрен добрим извозом нафте и гаса, Азербејџан је повећао своје војне издатке више од двадесет пута између 2004. и 2014. Председник Азербејџана Илхам Алииев похвалио се да је буџет за одбрану за 2014. двоструко већи од укупног државног буџета Јерменије. Најзначајније набавке наоружања долазиле су из Русије.

Јерменија, традиционални руски савезник, покушала је да одржи корак, упркос томе што је економски стиснута због недостатка развоја и затворених граница са Турском и Азербејџаном.

Али етничке јерменске снаге задржале су контролу над стратешким позицијама у и око Нагорно-Карабаха, што им је дало снажну предност и учинило укупну неравнотежу мање акутном.

Русија, која има војну базу у Јерменији, Јереван сматра стратешким партнером у региону.

Јерменија је Русији близак партнер у у ваздушној одбрани и другим војним аранжманима, који укључују обавезу Русије да брани међународну границу Јерменије, ако је потребно.

Русија већ има значајно војно присуство у Јерменији. Конкретно, сукоб око Нагорно-Карабаха и служи као користан изговор да се хиљаде војника задрже у Јерменији.

Русија је ипак, избегла да се овог пута стави на било чију страну. Кремљ је осудио сукоб и позвао на мир, али је, чини се, остао неутралан.

Један од разлога зашто је Москва уздржана могао би да буде и тај јер не жели да се сукобљава са Турском која је, очекивано, осудила Јерменију и стала на страну свој савезника Азербејџана.

Турски председник Реџеп Ердоган је најавио да ће се солидарност Анкаре са Бакуом наставити.

- Јеременија, која је поново напала Азербејџан, показала је још једном да је највећа претња миру у региону - рекао је Ердоган.

Русија и Турска су последњих година имале климав однос који је ишао од крајње пријатељског до жестоких речи, па и ивице директних окршаја због сукобљених интереса у Сирији и Либији, на пример.

Раније ове године су управо због једног мањег сукоба Јерменије и Азербејџана, летеле варнице.

Уколико би Јерменија, као што је њен премијер најавио, заиста одлучила да призна независност Нагорно-Карабаха, односно Републике Арцах, како је Јермени зову, ескалација би била готово неизбежна, а Русија и Турска би поново могле да се нађу на супротним странама.

Иран је позвао на тренутно окончање непријатељстава Јерменије и Азербејџана након сукоба двије земље, те истакао спремност да помогне у успостављању прекида ватре.

Портпарол Министарства спољних послова Саид Катибзадех рекао је да је Техеран спреман да искористи све своје капацитете да помогне у покретању преговора две стране.

Иран је званично неутралан и настојао је да игра улогу посредника, највише 1992. године. У својим службеним изјавама Иран позива на мирно решење и уздржавање током окршаја.

Иако су ирански званичници више пута потврдили своју подршку територијалном интегритету Азербејџана, труде се да имају добре односе и са Јерменијом. Тако је Иран деведесетих био важан савезник Јерменије, супростављајући се тако Турској.

Иако су САД једна од држава посматрача које би требало да одржавају мир у региону, њена реакција на нове сукобе се још чека.

Чак и у инциденту из јула 2020, када су се Јерменија и Азербејџан сукобиле око границе, није било значајније реакције Сједињених Држава.

Влада Сједињених Држава још увек нема званичну политику према региону Јужног Кавказа, упркос чињеници да ће један мандат републичке владе ускоро бити завршен.

САД су сада превише обузете унутрашњим питањима, а пре свега председничким изборима на којима се њен председник Доналд Трамп бори за нови мандат против Џоа Бајдена.

Такве ствари отварају пут другим силама попут Русије и Турске да попуне вакуум.

Европска унија такође покушава да смири страсти.

Председник Европског савета Шарл Мишел оцењује да су последњи извештаји из зоне конфликта у Нагорно-Карабаху "озбиљно забрињавајући".

- Војна акција мора да се заустави под хитно, како би се избегла даља ескалација. Тренутни и безусловни повратак преговорима је једни пут напред - поручио је Мишел.

ЕУ покушава да остане неутрална. Обе државе су повезане са њом преко споразума о партнерству. Ниједна држава ЕУ није признала независност Нагорно-Карабаха, иако његово становништво у највећој мери чине етнички Јермени.

Уколико би ЕУ подржала једну од страна, навукла би на себе гнев друге а са њом и неког од моћнијих савезника.

Али, није само то у питању већ, велику улогу овде игра и гас. За Европу су стабилност и сигурност на Јужном Кавказу важни из енергетских разлога.

Цевовод Баку-Тбилиси-Џејхан и цевовод Јужни Кавказ - оба изузетно значачајна за европске енергетске потребе - пролазе у кругу од неколико километара од Нагорно-Карабаха. Свако веће избијање рата одмах би и цевоводу представљао претњу.

У време када Европа покушава да се одмакне од руске енергије, стабилност и рад ових цевовода је од виталног значаја. За неколико година Јужни гасни коридор деловаће кроз исти регион. Када започне транспорт гаса са Каспијског мора у Европу, заувек ће променити енергетску мапу региона. А како то не би одговарало Русији, чини се да она има још разлога због којих јој сукоб на Кавказу иде на руку.

Јасно је дакле да нови сукоб на европском тлу може да буде само још један проблем за ЕУ, нарочито док се бори са унутрашњим превирањима, пандемијом короне, Брегзитом, итд.

Чини се да је у ситуацији са Нагорно-Карабахом потребно више од уобичајених позива на деескалацију сукоба. Ради се о изузетно запаљивом региону у којем би рат могао да умеша и друге државе.