ПОСТОЈЕ ВЕЛИКИ РИЗИЦИ: Зашто су воде око Титаника и даље опасне? Експедиција у овим дубинама није НАИВНА ствар

У неком тренутку у јесен 1911. године, огроман комад леда одвојио се од глечера на југозападу леденог покривача Гренланда. У наредних неколико месеци, полако је плутао на југ, постепено се топећи ношен морским струјама и ветром.

А онда, једне хладне ноћи без месечине, 14. априла 1912. године, 125 метара дуга санта леда - све што је остало од 500 метара дугог комада који је напустио фјорд на Гренланду претходне године - сударио се са путничким бродом Титаник на његовом првом путовању из Саутемптона у Великој Британији до Њујорка. Брод је потонуо за мање од три сата, одневши у смрт више од 1.500 путника и чланова посаде.

Олупина сада лежи скоро 3,8 километара испод површине на локацији око 400 километара југоисточно од обале Њуфаундленда.

Санте леда и даље представљају опасност по бродску пловидбу - 2019. године, 1.515 санти леда стигло је довољно далеко на југ да зађу у трансатлантске пловне путеве током месеци од марта до августа.

Али место на ком почива Титаник доноси посебне опасности, што значи да посете најславнијој бродској олупини на свету представљају позамашан изазов.

После нестанка подморнице са петочланом посадом која је носила путнике са плаћеном картом на путовање до олупине Титаника, BBC се ближе позабавио изгледом океанског дна на том месту.

У дубинама океана влада мркли мрак. Вода врло брзо упије сунчеву светлост и ова не може да се пробије много дубље од 1.000 метара од површине. Након те тачке, океан је у вечитом мраку. Титаник управо из тог разлога лежи у области која се назива "поноћном зоном".

Претходне експедиције до олупине описале су понирање дуже од два сата кроз потпуни мрак пре него што се одједном појави океанско дно под светлима подморнице.

Са ограниченим видокругом после свега неколико метара које осветљавају светла подморнице величине камионских фарова, управљање на овој дубини задатак је препуно изазова. Дезоријентација на морском дну је велика опасност.

Међутим, детаљне мапе локације на којој се налази олупина Титаника, састављене после вишедеценијских скенирања у високој резолуцији, могу да пруже неке репере када објекти постану видљиви.

Сонар такође омогућује посади да открије обличја и објекте ван уског снопа светла који емитује подморница.

Пилоти подморница ослањају се и на технику познату као инерцијална навигација, користећи систем акцелерометара и жироскопа да би открили свој положај и оријентисали се у односу на познату полазну тачку и брзину кретања.

Ошнгејтов Титан садржи најсавременији самостални инерцијални навигациони систем који комбинује рад са акустичним сензором познатим као Доплер Велосити Лог да би проценио дубину и брзину пловила у односу на морско дно.

Упркос томе, путници који су се налазили у подморници на претходним путовањима до Титаника са Ошнгејтом описали су колико је тешко снаћи се у простору по стизању до морског дна.

- Кад стигнете до дна, не знате где сте - рекао је за BBC Мајк Рајс, сценариста телевизијских хумористичких емисија који је радио и на Симпсоновима и учествовао у путовању са Ошнгејтом до Титаника прошле године.

- Морали смо да тумарамо наслепо по морском дну знајући да је Титаник ту негде, али је био толики мркли мрак да је највећа ствар под водом била само петстотинак метара од нас, а ми смо провели 90 минута тражећи је.

Што дубље неки објекат путује у океан, већи је водени притисак око њега. На морском дну на 3.800 метара дубине, Титаник и све око њега трпи притисак од око 40 МПа, што је 390 пута више од притиска који постоји на површини.

- Да бих вам то илустровао, само ћу рећи да је то око 200 пута јачи притисак од оног у аутомобилској гуми - каже за BBC Роберт Блазијак, морски истраживач из Стокхолмског центра за отпорност са Универзитета у Стокхолму.

- Зато вам је потребна подморница са стварно дебелим зидовима. Зидови подморнице Титан од карбонских влакана и титанијума прављени су тако да јој омогуће максимално достижну дубину од 4.000 метара.

Снажне површинске струје које могу да скрену бродове и пливаче са курса су нам вероватно познатије, али дубоки океан је такође пун подводних струја. Иако обично нису толико јаке као оне које се могу наћи на површини, оне и даље могу да садрже кретања великих количина воде.

Њих могу да покрећу ветрови на површини који утичу на водене стубове испод, плиме из дубина или разлике у густини воде које изазивају температура и салинитет, познате као термохалинске струје.

Ретки догађаји познати као бентичке олује - које су обично повезане са вртлозима на површини - такође могу да изазову снажне, спорадичне струје које односе материјале на морском дну.

Оно што се зна о подводним струјама око Титаника, који је подељен у два главна дела након што су се прамац и крма одвојили док је тонуо, потиче из истраживања која су проучавала обрасце на морском дну и кретања хоботница око олупине.

Зна се да један део олупине Титаника лежи близу дела морског дна под утицајем струје хладне воде која се креће на југ познате као Западна гранична подводна струја.

Проток ове "струје са морског дна" ствара мигрирајуће дине, вирове и тракасте обрасце у талозима и муљу дуж морског дна који су научницима пружили увид у њену снагу. Већина формација које су посматрали на морском дну везују се за релативно слабе до умерене струје.

Пешчани таласи дуж источног обода поља олупине Титаника - гомила ствари, опреме, намештаја, угља и делова самог брода који су се распршили како је брод тонуо - указују да на дну постоји струја која са креће са истока на запад.

На локацији главне олупине научници тврде да се тренд струја креће са северозапада на југозапад, можда због већих комада олупине који мењају њен правац. Јужно од прамчаног дела, струје делују посебно променљиво, варирајући од североистока до северозапада до југозапада. Многи стручњаци очекују да ће деловање ових струја на крају закопати олупину Титаника талогом.

Герхард Сајферт, морски археолог великих дубина, који је недавно предводио експедицију за скенирање олупине Титаника у високој резолуцији, рекао је за BBC да не верује да су струје у тој области довољно снажне да представљају ризик по подморницу - под условом да има погон.

- Не знам за то да струје представљају претњу по било које функционално дубокоморско пловило на локацији олупине Титаника. Струје, у контексту нашег пројекта мапирања, представљале су изазов за прецизно мапирање, али не и ризик по безбедност - каже он.

После више од 100 година проведених на морском дну, Титаник постепено пропада. Првобитни судар кад су два главна дела брода ударила у морско дно, искривио је и изобличио крупне делове олупине.

Временом су микроби који се хране гвожђем брода формирали "рђенице" у облику леденица и они убрзавају пропадање олупине. Штавише, научници процењују да већа бактеријска активност на крми брода - углавном због веће штете коју је ова претрпела - доводи до тога да пропада 40 година брже него прамчани део.

- Олупина се непрестано урушава, углавном због корозије. Сваке године по мало. Али док год држите безбедну удаљеност - без директног контакта, без уласка кроз отворе - не би требало да вам се деси ништа лоше - каже Сајферт.

Иако је то изузетно мало вероватно, зна се да су у прошлости изненадни налети талога знали да оштете или чак погурају објекте које је направио човек на морском дну.

Највећи од ових догађаја - као што је онај који је пресекао трансатлантске каблове уз обалу Њуфаундленда 1929. године - изазвани су сеизмичким догађајима као што су земљотреси.

Све је већа свест о ризицима које ти догађаји представљају, мада нема наговештаја да је тако нешто учествовало у нестанку подморнице Титан. Током година, истраживачи су препознали знаке да је морско дно око олупине Титаника у далекој прошлости било погођено подводним клизиштима.

Чини се да су се огромне количине талога скотрљале низ континенталне падине Њуфаундленда, створивши оно што научници називају "коридором нестабилности".

Они процењују да се последњи од ових "деструктивних" догађаја десио пре више десетина хиљада година, створивши слојеве талога дебелих и до 100 метара.

Али то се дешава изузетно ретко, каже Дејвид Пајпер, научник за поморску геологију при Канадском геолошком институту, који је провео много година проучавајући морско дно око Титаника.

Он по томе колико се често дешавају ове догађаје пореди са ерупцијом Везува или планине Фиџи - реда величина једном сваких десетина хиљада до стотина хиљада година.

Други догађаји, познати као струје замућења - када се вода напуни талогом и тече низ континенталне падине - чешћи су и могу да их покрену олује.

- Видимо интервал понављања од око 500 година - каже Пајпер.

Али топографија морског дна у овој области највероватније би преусмерила било какве токове талога низ обележје познато као "Долина Титаника", што значи да не би ни стигла до олупине.

И Сајферт и Пајпер кажу да је мало вероватно да би такав један догађај могао да одигра важну улогу у нестанку подморнице Титан. Постоје и друга геолошка обележја око локације олупине која тек треба да се истраже.

У претходној експедицији до Титаника са Ошнгејтом, Пол-Хенри Нарголе - бивши ронилац за француску морнарицу и пилот подморнице - посетио је мистериозни траг који је регистровао на сонару 1996. године. Испоставило се да је то стеновити гребен, прекривен морским животом.

Он се надао да ће посетити још један траг на радару који је открио близу олупине Титаника у најскоријим експедицијама. И док се потрага за несталим пловилом наставља, врло је мало назнака шта је заправо могло да се деси Титану и његовој посади.

Али у тако суровом и негостољубивом окружењу, ризици посете Титанику једнако су велики данас као што су били 1986. године када су се у дубине упутили први људи који су голим оком угледали потонули брод.