Преминула принцеза Маријана

Меријен Бернадот, позната јавности и као Принцеза Маријана, умрла је у родној Шведској у старачком дому, пише Sweden Хералд.

Била је мирна и спокојна, окружена својим најближима, и заспала је у старачком дому на Gärdetu у Стокхолму. Имала је више од 100 година, са само два месеца до свог 101. рођендана – рекла је њена ћерка.

Године 1961. удала се за дизајнера Сигварда Бернадота, познатог и као "принц дизајна" (1907–2002), другог сина тадашњег краља Густава ВИ Адолфа, и тиме постала чланица краљевске породице. Пре тога, као двадесетогодишњакиња преселила се из Хелсингборга у Стокхолм, где је била активна као глумица у Драмском позоришту (Драматен).

Заједно са супругом основала је Истраживачку фондацију Бернадот за дечију очну негу и фонд за уметнике са годишњим доделама стипендија. Године 1998. проглашена је почасним доктором медицине на Каролинском институту.

Најближи сродници Меријен Бернадот су њена ћерка, четворо унучади и четворо праунучади.

Меријен је била позната и по свом раду на подршци особама с дислексијом, физичким инвалидитетом и дечијој очној нези, као и као покровитељ уметности. Добитница је две почасне докторске титуле.

Још као тинејџерка глумила је у познатом летњем позоришту на отвореном (Фредриксдалстеатерн) у свом родном граду. Примљена је на глумачку академију Краљевског драмског позоришта, где је студирала 1945–1948. Током распуста радила је као водич на турама у Немачку и Француску. Након завршетка студија, запослена је као глумица у Краљевском драмском позоришту, где је играла једанаест година, бирајући захтевне улоге уместо гламурозних. Њена прва улога била је Ени у шведској верзији "Живота са оцем". Режирали су је Олоф Моландер, Алф Сјеберг, Ингмар Бергман, Мими Полак и Јоран Гентеле, а глумила је с Јарлем Кулеом, Ингом Тидблад и Мај Зетерлинг. Глумила је у филму "Kulla Gulla" 1956. с Хугом Бјернеом и у две ТВ представе 1957. и 1959. године.

У мемоарима из 1986. године написала је:

"Заједно с режисером и колегама глумцима проналазиш свој пут до улоге. Ствараш свој мали свет, концентрат, где сви дају себе да би се створила целина и публици понудило нешто заокружено."

Позориште је затворено због реновирања 1956. године, и тада је Marianne прешла у робну кућу НК, где је обучена за управљање њиховом продавницом поклона. Касније је студирала културну комуникацију, француски и уметност на Универзитету у Стокхолму, постала представница Sotheby'sa у Шведској и 1970. студирала кување на Ле Цордон Блеу у Паризу. Након помирења њеног мужа с оцем, краљем Густавом ВИ Адолфом, у 1970-им, често су заједно кували.

Године 1983. дипломирала је историју уметности на Универзитету у Стокхолму. Њени радови укључују студије о уметнику Едвину Öhrströmu.

У јулу 2014. добила је позитивне критике након што је водила популарну радио емисију "Sommar" на свој 90. рођендан.

Са супругом Сигвардом упознала је модног креатора Пјера Балмена у Паризу 1962. Постали су блиски пријатељи, као и с његовим наследником Ериком Мортенсеном. Често је носила моделе кућа високе моде које су је радо облачиле због њене елеганције.

Године 1985. проглашена је једном од 10 најбоље обучених жена на свету, од стране Chambre Syndicale де ла Хауте Цоутуре у Паризу.

Њена модна естетика и даље се цени међу шведским дизајнерима попут Пера Енгсхедена и Христера Линдарва. У Милесгардену у Стокхолму 2017. одржана је четворомесечна изложба под називом CHANEL БАЛМАИН ДИОР MARIANNE BERNADOTTE – Икона стила, коју је отворила њена гранднећака, принцеза Викторија.

Пратећи идеју noblesse облиге, од 1960-их активно је деловала у областима инвалидности, здравља, науке и уметности.

Једна од првих њених активности била је промоција и прикупљање средстава за електрична колица Пермобил, дизајнирана од стране Пера Удена, који је истицао њену важну улогу.

У 1980-им годинама учествовала је у оснивању академије за дислексију и подршку младим истраживачима. Године 2006. додељена јој је почасна диплома Универзитета у Болоњи за допринос истраживању дислексије. Била је почасна председница шведске фондације и међународне академије за дислексију.

Године 1988. професор Гунар Ленерстранд желео је основати центар за дечију очну негу. Marianne је прикупила средства, донације уметничких дела и организовала аукцију у Bukowskisu која је донела 1,2 милиона круна. Пре тога, са Сигвардом основала је Истраживачку фондацију за дечију очну негу. До 2025. додељено је више од 20 милиона круна, укључујући и награду за клиничка истраживања.

Основала је и фондове у САД-у, укључујући The Bernadotte Foundation фор Children’s Eyecare у Њујорку. На Каролинском институту основала је истраживачке лабораторије за педијатријску офталмологију.

За 75. рођендан супруга Сигварда 1982. основали су Marianne & Сигвард Bernadotte фонд за уметност, који сваке године додељује стипендије младим уметницима. Године 2012. на прослави су присуствовали принц Карл Филип и краљица Нур од Јордана. У 92. години одлучила је да се прослава 2017. одржи у дворцу Упсала.

Од смрти супруга 2002, њене добротворне активности опстајале су захваљујући њеној истрајности и посвећености.