Реакција светске силе упорно изостаје: Зашто се Кина не супротставља Трампу? Један потез америчког председника може помоћи Сију да "испипа пулс"

Кина не осећа потресе од рата на Блиском истоку - за сада. Али осећа таласање, наводи BBC.

На кратке стазе, она има довољно залиха нафте за неколико месеци, после чега би могла да се обрати суседу Русији за помоћ.

Али Кина ће покушати да предвиди шта би то могло да значи за њу на дуже стазе - не само што се тиче улагања у Блиски исток, већ и њених амбиција.

Ове недеље се хиљаде делегата Комунистичке партије састају у Пекингу да расправљају о будућем путу друге највеће економске силе света која наставља да се бори против слабе потрошње, продужене кризе некретнина и огромног домаћег дуга.

Први пут од 1991. године, кинеска влада је снизила очекивања од привредног раста, упркос брзом развоју високе технологије и индустрије обновљиве енергије.

Кина се можда надала да ће се извући из економских недаћа извозом.

Али је годину провела водећи трговински рат са Америком, а сада се суочава са могућношћу превирања на Блиском истоку, који опскрбљује и њене главне пловне путеве и намирује многе њене енергетске потребе.

Што се рат буде више продужавао, више би могао да јој нашкоди, нарочито ако саобраћај кроз Ормуски мореуз остане блокиран.

„Растегнути период превирања и несигурности на Блиском истоку омешће друге регионе важне за Кину“, каже Филип Шетлер-Џонс из стручне групе Краљевски институт уједињених служби.

„Афричке економије, на пример, биле су кориснице позамашног и константног прилива заливског капитала.

„Ако плима инвестиција пресуши, то ризикује да изазове ширу нестабилност која подрива одрживост кинеских општих и дугорочних интереса.“

Што ће рећи, имајући у види кинески отисак у свету, њена улагања и тржишта ван Блиског истока такође су рањива од продуженог рата.

А као и многе друге земље, и Кина зазире од овог новог таласа непредвидљивости.

„Мислим да Кина мисли исто што и сви други“, каже професор Кери Браун из Краљевског колеџа у Лондону.

„Који је стратешки план? Нису ваљда Американци улазили у све ово без стратешког плана.“

Али потом додаје:

„Вероватно ће, заједно са свима другима, и они помислити: 'Ох Боже, ушли су у ово без икаквог плана.

„У реду, не желимо да будемо увучени у ово као што не желимо да будемо увучени ни у било шта друго, али исто тако морамо нешто да предузмемо'.“

Не толико блиски пријатељи

Иран је на Западу одувек био сматран кинеским „савезником“.

Свакако су били веома пријатељски настројени један према другом.

Последње путовање у иностранство врховног вође Техерана Алија Хамнеија било је у Пекинг 1989. године. Сликао се поред Великог зида.

Партнерство међу њима се продубило кад је Си Ђинпинг посетио Техеран 2016. и две земље су на крају потписале 25-годишње стратешко партнерство 2021.

Кина је обећала да ће уложити 400 милијарди долара у Иран у периоду од 25 година, а, у замену, Иран ће се постарати да нафта не престаје да тече.

Међутим, аналитичари верују да је само делић тог новца стигао до Иранаца.

Нафта је, међутим, наставила да тече.

Кина је 2025. године из Ирана увезла 1,38 милиона барела сирове нафте дневно, према Центру за Глобалну енергетску политику - што је око 12 одсто целокупног кинеског увоза сирове нафте.

Многи од тих барела наводно су били проглашени малезијским да би се сакрило њихово порекло.

Истраживачки центар са Универзитета Колумбија објавио је извешај у ком се тврди да има више од 46 милиона барела иранске нафте у плутајућим складиштима у Азији, а још и више у царинским складиштима, које тек треба да одобри царина, у кинеским лукама Далиан и Џоушан, где Национална иранска нафтна компанија изнајмљује резервоаре.

Било је и оптужби за трговину оружјем две земље.

Кина је негирала да продаје Техерану против-бродске крстареће ракете, али америчка обавештајна служба је оптужила Пекинг за подршку иранском балистичком програму обуком инжењера и слањем компоненти.

Групе за заштиту људских права изнеле су тврдње да је иранска брутална гушења протеста и критичара режима омогућила кинеска технологија препознавања лица и надзора, коју је послао Пекинг.

Могло би да звучи као да су две земље биле блиски пријатељи.

Све је ово чак довело до наслова у таблоидима који су Кину и Иран називали „осовином преокрета“ заједно са Северном Корејом и Русијом.

Све четири земље истински желе да оборе светски поредак предвођен Америком, али је у реалности њихов однос био трансакциони.

„Не постоји прави идеолошки или културолошки разлог зашто би се Кина слагала са Ираном“, каже професор Браун.

„Кинеској стратегији 'завади па владај' понекад је ишао на руку Иран који је био стална сметња Америци. И зато мислим да постоје углавном негативни разлози зашто Кина жели однос са Ираном, уместо да постоје позитивни разлози.“

„То је заиста крхка основа за било какав однос и функционисала је до одређеног тренутка.

„Али то није било неко веома дубоко пријатељство.“ Кина не доживљава властита „савезништва“ као Запад.

Она не потписује споразуме о узајамној одбрани и неће притећи у помоћ савезнику. Уместо тога, Пекинг је чврсто решен да изостане из сваког сукоба.

Предвођење јуриша

Али то не значи да Кина није дубоко забринута оним што се дешава на Блиском истоку.

Пекинг је издао предвидљиве и пригушене осуде и позвао на примирје.

Кинески министар спољних послова Ванг Ји рекао је да је „неприхватљиво да Америка и Израел покрену нападе на Иран... а још мање да отворено погубе лидера суверене земље и позову на смену режима."

Ствар је у томе да је акција Вашингтона у Венецуели у јануару, а сада и у Ирану, истакла ограничења партнерстава тих земаља са Кином.

У оба наврата, Пекинг је био остављен на ободима као посматрач, неспособан да помогне онима који су под његовим окриљем.

Кина покушава да се наметне као „одговорна противтеза“ Америци, каже Филип Шетлер-Џонс из Краљевског института уједињених служби, али „кад је реч о војној равнотежи, САД демонстрирају шта значи стварно бити суперсила, а то је способност да изнудите исходе на поприштима широм планете“.

Пекинг, тврди он, „није суперсила на истом нивоу“ упркос његовој економској сили.

„Није опремљен да заштити пријатеље од ове врсте акција, чак и кад би желео.“

Да би контрирао овим бригама, Си Ђинпинг ће наставити да се представља као стабилан и предвидљив лидер, за разлику од Доналда Трампа.

„Аргумент Кине биће да је Трамп још једном показао ван сваке сумње размере западне хипокризије и западне приче о либералном међународном поретку“, каже професор Стив Цанг, директор Кинеског института СОАС.

Прекиди снабдевања енергетиком и ваздушног саобраћаја као последица овог сукоба имаће „много веће економске импликације по Глобални југ него по Запад“, додаје он.

„Неке земље ће имати несташице хране већ за неколико месеци... а то су земље Глобалног југа.

„Уједно, већ видимо цепање западног савеза, са Великом Британијом и Шпанијом издвојеним као метама.“

Пекинг би такође могао да види шансу у помоћи као посредник у преговорима заједно са неким другим земљама.

Министар спољних послова Ван Ји већ је разговарао са колегама у Оману и Француској, а Кина је најавила да ће послати специјалног изасланика на Блиски исток.

Трампова предстојећа посета

Ипак, Кина наступа опрезно зато што је једна од највећих калкулација за њих хировити амерички председник, који треба да стигне у дуго очекивану посету касније овог месеца.

Ниједна од кинеских критика на рачун америчких и израелских удара на Иран нису били усмерене директно на Трампа, што би могло мало да олакша руковање при сусрету.

Неки су спекулисали да ли би сусрет и даље могао да се одржи. Али има знакова да он још није отказан.

Званичници обе стране требало би да се састану да разговарају о тој посети, извештава Ројтерс.

Кина би то могла да доживи као прилику да „испипа пулс“, каже Шетлер-Џонс, како би Трамп могао да реагује на друга кризна жаришта као што је Тајван, самоуправно острво на које тврди да полаже право.

„У мери у којој се овај рат буде показао непопуларним, он би могао да допринесе нарастајућем тренду 'уздржаности' у америчкој спољној и безбедносној политици која - ако је буде примењивала будућа администрација - што може да омогући Кини одрешене руке да оствари интересе у властитом региону и ширем свету.“

Ова криза некима у Кини може да послужи као прилика да представе Вашингтон као ратне хушкаче, што Народноослободилачка војска свесрдно и чини на друштвеним мрежама.

Али толико „непредвидив и дисфункционални актер“ могао би да буде узрок нелагоде за Пекинг, каже професор Браун.

„Не верујем да Кина жели свет којим доминира Америка, али она у ствари не жели свет у ком је Америка толико нестабилан актер.“

Србија Данас/BBC на српском