"ИМПЕРИЈАЛНИ КОЛАПС РУСИЈЕ" Велика политичка анализа листа Политицо
Запад је направио озбиљну грешку када је претпоставио да је колапс совјетског комунизма значио крај руског империјализма.
Свет тренутно сведочи револуцији у глобалној безбедности на коју западни креатори политике очигледно нису спремни, а то је предстојећи колапс Руске Федерације, пише Политицо.
ПО НАЛОГУ МКС МОРАЈУ ПОСТУПИТИ СВЕ ДРЖАВЕ ПОТПИСНИЦЕ РИМСКОГ СТАТУТА: Ево у које земље Путин не сме да путује уколико жели да избегне хапшење
УГРОЖЕНА БЕЗБЕДНОСТ?! "Знам много више о инциденту на "Северним токовима", али не могу да објавим"
"ИЗАБРАЛИ СМО ЗА НАШУ ДЕЦУ, УНУКЕ, ПРАУНУКЕ" Крим прославља 9. годишњицу уласка у састав Русије (ВИДЕО)
У даљој анализи наводе да, уместо да искористе руску деимперијализацију, западни званичници изгледа да су заглављени у прошлој ери, верујући да могу да се врате на статус кво после Хладног рата, а неки чак нуде Москви безбедносне гаранције да ће Русија остати нетакнута.
Али Русија је пропала држава, преноси Политицо. Није била у стању да се трансформише у националну државу, грађанску државу или чак стабилну империјалну државу. То је федерација само по имену, јер централна влада води политику етничке и језичке хомогенизације и ускраћује било каква овлашћења за 83 републике и региона у земљи.
Међутим, хиперцентрализација је разоткрила вишеструке слабости земље, укључујући смањену економију притиснуту међународним санкцијама, војне поразе у Украјини који откривају неспособност и корупцију њене владајуће елите, и узнемиреност у бројним регионима због њиховог све мањег буџета, пише Политицо.
Москва је коначно разоткривена као грабежљив империјални центар који исцрпљује своје капацитете како би одржала земљу на окупу. Ипак, већина западних лидера и даље не види користи од распада Русије.
Цепање Руске Федерације биће трећа фаза империјалног колапса након распада совјетског блока и распада Совјетског Савеза почетком 1990-их. То цепање покрећу борба за моћ елита и интензивирање ривалитета између централне владе и незадовољних региона, што би у неким деловима земље могло да доведе до грађанских ратова и граничних спорова.
Међутим, то ће такође подстаћи појаву нових држава и међурегионалних федерација, које ће контролисати сопствене ресурсе и више неће слати своје људе да гину за московско царство.
Како се Москва окреће ка унутра, њен капацитет за спољну агресију ће се смањити. А као крња држава, под интензивним међународним санкцијама и лишена базе ресурса у Сибиру, имаће озбиљно смањене способности да нападне суседе.
Од Арктика до Црног мора, источни фронт НАТО-а ће постати сигурнији; док ће Украјина, Грузија и Молдавија повратити своје окупиране територије, а тежња за интеграцију у Европску унију и НАТО биће без страха од реакције Русије.
Земље централне Азије ће се такође осећати све ослобођеније и моћи ће да се окрену Западу за енергетске, безбедносне и економске везе. Кина ће бити у слабијој позицији да прошири свој утицај, јер више не може да сарађује са Москвом, а нове прозападне државе могу се појавити унутар Руске Федерације, побољшавајући стабилност у неколико региона Европе и Евроазије.
Иако ће нуклеарно оружје остати потенцијална претња, руски лидери неће извршити национално самоубиство лансирајући га против Запада. Уместо тога, они ће покушати да спасу своју политичку будућност и економско богатство, као што је то чинила совјетска елита.
Чак и ако неке државе у успону набаве такво оружје, неће имати разлога да га користе док траже међународно признање и економску помоћ.
Уместо тога, поструске државе ће вероватно тежити нуклеарном разоружању - слично као Украјина, Белорусија и Казахстан након распада Совјетског Савеза. Идеја да западни лидери само помажу председнику Владимиру Путину говорећи о колапсу Русије је погрешна.
Кремљ тврди да Запад жели да уништи Русију без обзира на стварну политику, а порицања Вашингтона и Брисела једноставно подстичу завере Кремља.
Уместо тога, много ефикаснији приступ би био да се јасно прецизира шта Запад подржава.
Отворена подршка плурализму, демократији, федерализму, грађанским правима и аутономији њених република и региона може помоћи да се грађани Русије охрабре показујући да нису глобално изоловани.
Биће им потребан и приступ информацијама које Москва потискује, посебно када је реч о обезбеђењу сигурности, економском развоју и неговању мирних, продуктивних односа са суседима.
Чак и након ужаса руског напада на Украјину и оправдања које су челници владе и саветници земље дали за геноцид, нада западних званичника да се могу успоставити корисни односи са Кремљом након одласка Путина, или да либерали могу демократизовати царство, је пожељно размишљање.
Запад је направио озбиљну грешку када је претпоставио да је колапс совјетског комунизма значио крај руског империјализма.
И како империјалне државе увек пропадају када претерају и када центрифугални притисци буду подстакнути економским проблемима, регионалним огорчењима и националним препородом, сада запад мора да избегне понављање те грешке - овог пута погрешно претпоставивши да је садашња империја трајна.