ВАКЦИНА ПАСОШИ СУ ВЕЋ ЈЕДНОМ СПАСИЛИ АМЕРИКУ: Да ли ће Сједињене Државе урадити исто 120 година касније?
Амерички гранични службеници крајем 19. века нису очекивали да путници носе идентификационе документе који су данас потребни за међународни транзит
Путнички воз према југу зауставио се у јужном Квебеку у близини границе са Вермонтом, где се у воз укрцао старији човек у наочарама. Овај човек, лекар по имену Др. Хамилтон је прошетао вагоном, питајући сваког путника: "Јесте ли вакцинисани?“.
Осим ако нису имали документацију која доказује да јесу, Хамилтон их је замолио да покажу руке, где је потражио "свежи ожиљак" који указује на недавну вакцинацију. Ако није успео да нађе ожиљак, локални лист је обавестио читаоце, или је путника вакцинисао на лицу места, или их замолио да напусте воз пре него што је ушао у Сједињене Државе.
А САМО ЈЕ ТРЕБАЛО ДА ГА УПАРКИРА... Закуцао се мотором у излог радње, па шокирао фризера и муштерије (ВИДЕО)
ЛЕГЛО ДРОГЕ И КРИМИНАЛА: Европол открио - Албанија главни извор трговине наркотицима, овим путевима долази до Европе
ХАОС И БЕЗАКОЊЕ НА УЛИЦАМА ИТАЛИЈЕ: Сукоб демонстраната и полиције, летела пиротехника и каменице
Година је била 1885. Амерички гранични службеници крајем 19. века нису очекивали да путници носе идентификационе документе који су данас потребни за међународни транзит - али су често тражили од путника да пруже доказе да су вакцинисани од малих богиња. Било у улазним лукама, укључујући острво Елис у Њујорку и острво Енџел у Сан Франциску, или дуж САД-а на граници са Канадом или Мексиком, званичници су очекивали да прелазници граница докажу свој имунитет. Као што су то 1910. године објавиле новине у Ел Пасу, путници су морали да покажу једну од три ствари: "Потврду о вакцинацији, правилно ожиљак на руци или лице без рупица“, што указује на то да су преживели мале богиње.
Данас, док Американци не желе да гледају у будућност после пандемије ковида-19, неки су тврдили да би штампана или електронска потврда о стању вакцинације неке особе, која се често назива пасошем вакцине, омогућила сигуран повратак у заједнички живот. Неколико главних спортских арена већ је најавило да ће навијачима дозволити да присуствују само са доказима о вакцинацији. Многи такође нагађају да ће овог лета бити неопходни доказ о вакцинацији за међународна путовања.
Прекршитељи тврде да захтевање такве документације крши појединачне слободе. Неки чак претпостављају да би ти пасоши могли бити почетак клизавог пута према "нацистичкој Немачкој из 1940-их" или држави под надзором. Гувернер Флориде Рон Де Сантис најавио је општу забрану свих пасоша вакцина, назвавши "неприхватљивим ни владу ни приватни сектор" да захтевају вакцинацију како би грађани "могли да учествују у нормалном друштву".
Али ово не би био први пример америчке историје пасоша за вакцину - и заправо, дуга кампања Американаца против малих богиња показује да се благодати таквог система могу проширити и даље од места на која би такав пасош могао да одобри приступ.
У западни свет уведена у 18. веку, вакцина против малих богиња била је прва те врсте. Примењено је не шприцем, већ гребањем пустуларног материјала по руци особе. Типично, вакцинисано подручје би створило плик, крастицу и иза себе оставило карактеристичан ожиљак. Због свог јединственог изгледа, Американци су ожиљак од малих богиња третирали као документацију о вакцинацији или неку врсту пасоша раних вакцина. Пред крај грађанског рата, избијање малих богиња у Тенесију довело је бригадни генерал Ралф Бакленд да нареди да лекари прегледају све у Мемпфису и вакцинишу "све пронађене без добро обележених ожиљака".
Крајем 19. века, амерички здравствени радници залагали су се за још агресивнији приступ вакцинацији. Током другог избијања малих богиња у Тенесију, 1882. до 1883., на пример, лист Мемпфис је известио: "У Чататонги, када лекар и полицајац уђу у кућу заједно, људи изнутра знају да морају да покажу ожиљак, да се вакцинишу или одговор на закон. Нема глупости на тај начин да се сузбије болест и спаси живот".
Током низа епидемија малих богиња широм Сједињених Држава од 1898. до 1903. године, многе државе су одобриле обавезно вакцинисање, док су други лидери покушали да искористе моћ јавних и приватних институција да изврше притисак на невољне Американце да прихвате вакцину. Чикашки лекар написао је 1901. године да "Вакцинација треба да буде печат на пасошу улаза у јавне школе, на гласачку кабину, на сандуку поротника и на свакој дужности, привилегији, добити или части у поклон државе или нације".
Послодавци широм земље деловали су тако да имунитет против малих богиња постави услов за запослење. Фабрике, рудници, железнице и друга индустријска радна места са уским квартовима били су посебно снажни у захтевању доказа о вакцинацији. 1903. године, влада државе Маине одлучила је да "ниједна особа није смела да се запосли или ради у дрвном кампу који не може да покаже добар ожиљак од вакцинације. Иако су се радници понекад опирали, корпорације и владе обично су осигуравале да на крају узму вакцину.
Друштвена окупљања и клубови такође су понекад захтевали доказ о вакцинацији да би присуствовали. Када су се богиње пронеле Канзас Ситијем 1921. године, један лист је објавио да је "Покажи ожиљак" званично усвојен као лозинка за ложе и друге састанке. Челници јавних школа широм земље такође су тражили од ученика да прикажу "обичан ожиљак, евиденцију школе или потврду угледног лекара“ како би ушли у своје институције. Између осталих, надређени школског система у Савани, 1897. године уредио је да ученици добију "улазне картице" у своју школу када пруже доказ о вакцинацији.
Неки Американци су се опирали овим мерама јавног здравља. Претходници данашњих анти-ваксера-а доводили су у питање ефикасност вакцине или су лажно тврдили да је изазвала мале богиње или друге нежељене ефекте. Један писац из Илиноиса драматично је тврдио 1923. године да је "ожиљак од присилне вакцинације марка, знак медицинске тираније и деспотизма". Новине су биле препуне гласина о младим женама које су покушале да избегну вакцинацију да не би ружиле руке ружним ожиљком.
Велики део америчке јавности гледао је на ово колебање као на реликт прошлог времена, непросвећеног доба. 1893. године у новинама Raleigh објављен је извештај о старијем човеку који се са нескривеним презиром подсјећао на anti-vakssere из ранијих деценија који су веровали да ће вакцине из детињства довести до тога да млади развијају "говеђе склоности". Неки су се, сећао се, ожиљак од вакцинације сматрали "жигом звери" наведеним у Библијској књизи Откривења.
И упркос било каквим реакцијама, строго спровођење захтева за вакцинацију против малих богиња успешно је притискало популације које оклевају против вакцине да их прихвате. Иако су се неке групе наставиле одупирати овим јавноздравственим кампањама, много више Американаца је приволило вакцинацији, уместо да угрози њихово запослење, мобилност или образовање њихове деце.
После деценија широко распрострањене вакцинације, Сједињене Државе су ефикасно искорениле богиње у својим границама до средине 20. века.
То што су Сједињене Државе спроводиле агресивне, па чак и обавезне кампање вакцинације на прелазу у 20. век, могло би данас изненадити Американце. Ове акције су делимично биле могуће јер су се догодиле у доба прогресивног експериментисања у владиној политици - време, како примећује историчар Мајкл Вилирич у својој књизи Покс, када су Американци почињали да слободу поимају не само као слободу од владиних прописа, већ такође као слобода смисленог и активног учешћа у јавном животу.
Захтеви за вакцинацијом подразумевали су одређена ограничења у понашању појединца, али су такође олакшали заједницама да се одрекну комплетних карантина и да напредују. Такође су створили преседан од којег школарци и даље имају користи, јер свака америчка држава сада захтева да се већина ученика вакцинише против болести попут оспица, полиомијелитиса и пертусиса. Американци су данас наследили раширени консензус из доба малих богиња да су неопходни неки "пасоши вакцина" под другим именом.
За разлику од прошлих вакцина против малих богиња, ковид-19 вакцине не остављају видљиве трагове. У једном смислу, ово је корисно јер спречава повратак једног соја ранијих колебљивости вакцине. Али одсуство ожиљака такође чини вакцинацију невидљивом и неизвесном, чинећи готово немогућим да знамо ко је имун, а ко остаје рањив. Осигурање да вакцинални статус особе може бити проверљив и видљив путем документације било би важно средство за укидање карантина и победу против ковид-19. Као и ожиљци из прошлости, пасоши вакцина могли би помоћи Американцима да коначно приведу крај овој пандемији.