КАКО ЈЕ СОВЈЕТСКИ САВЕЗ ПОКУШАО ДА ПОСТАНЕ ЧЛАН НАТО ПАКТА? Након Стаљинове смрти изведен је невероватан маневар
Податак који није толико познат у историји
Хладни рат може да се опише на прилично једноставан начин: с једне стране била је капиталистичка Америка са својим савезницима, с друге стране социјалистички Совјетски Савез са својим. Обе стране полагале су право на демократски епитет, свака на свој начин. Која је страна демократскија зависило је, а и сад зависи, од угла гледања.
Крушевац од MOZZARTA добио терен у част ЛЕГЕНДАРНОГ БОБАНА ПЕТРОВИЋА!
БАКА ПРОНАЂЕНА ОБЕЗГЛАВЉЕНА НА КУХИЊСКОМ СТОЛУ: Полиција установила да се борила са нападачем
МАЈКА МОНСТРУМ: Убила бебу па лагала полицију - откривена крајње бизарно (ФОТО)
Сукоб је почео чим је светски рат окончан. Западни савезници, у земљама које су ослобађали на Западу, обнављали су ранији политичко-економски систем, усклађујући га с начелима која ће Уједињене нације 1948. формулисати у Универзалној декларацији о људским правима; на Истоку, СССР је радио управо супротно: уводио је носи систем, свој систем, социјалистички систем.
Осећајући се угрожено, што због (стварне или умишљене) спољашне претње СССР што због снажних комунистичких покрета у њиховим земљама, западне силе су 1949. образовале НАТО, као организацију која је, током Хладног рата, имала у првом реду одбрамбену функцију (касније се то тек променило), и која је постојала да би се чланице лакше заштитиле од потенцијалне совјетске инвазије.
Може се само нагађати да ли је инвазија икада била реална, с обзиром да је НАТО формиран па СССР никада ништа слично није ни покушао; али вероватно се у том смислу нешто може закључити из гушења Мађарске револуције 1956. и враћања Чехословачке на "прави пут" 1968. (све војним инвазијама), те звецкања оружјем против Југославије током сукоба с Информбироом 1948—1949.
Стога је посебно интересантан покушај Совјетског Савеза да се учлани у НАТО пакт. До тога је дошло 1954., годину дана после Стаљинове смрти, а две после западног одбијања његовог предлога да се Немачка уједини, неутрализује и демилитаризује (у пракси, да сви савезници повуку све трупе из Немачке, која не би смела имати своју војску), без условљавања у погледу економског уређења.
Захтев за чланство у НАТО поднео је Вјачеслав Молотов, тада поново министар спољних послова, после пропалих преговора до којих је дошло током Берлинске конференције јануара—фебруара 1954. Прво су Американци, Британци и Французи одбили поновљени, идентични предлог у погледу Немачке, страхујући да ће таква Немачка бити увучена у совјетску сферу, и да се ради о лукавом маневру Москве.
Потом су Совјети предложили успоставу Општег европског споразума о колективној безбедности у Европи, као организације у коју би могле ући све европске земље, без обзира на друштвено уређење, па чак и уједињена Немачка. Али пошто то није укључивало Америку, Британија и Француска су одбиле; Совјети су онда предложили да се укључи и Америка, али је и то одбијено.
Тако је за Молотова, апликација за чланство у Северноатлантском савезу представљала последњи покушај и свакако "win-win" situaciju за СССР. Ако би НАТО пристао, Москва би изашла из полуизолације и спречила Западну Немачку да постане чланица, а дошло би и до деескалације тензија (циници би рекли да би то Совјетима такође пружило могућност и да делују изнутра против Запада).
Ако би НАТО одбио, Москва би имала коначни доказ да је Запад тај који представља истинску претњу по светски мир. Притом, можда се Москва надала и да ће то посејати семе раздора међу западним силама, ако буде било неслагања по овом питању, што би напослетку могло довести до распада алијансе.
Међутим, чланице НАТО пакта заузеле су врло јединствен став и листом одбиле овакав предлог, сматрајући га потпуно апсурдним, истичући да је организација и формирана због претње коју је представљао Совјетски Савез, и да нема никаквог резона у примању Совјетског Савеза у чланство. Притом су га називали и пропагандним чином.
Молотовљев маневар тако није успео. Што се светске јавности тиче, нико због овога није променио мишљење о томе ко је претња по светски мир (били су и једни и други). Ни семе раздора није посејано.
Штавише, 9. маја 1955. НАТО је у пуноправно чланство примио ремилитаризовану Западну Немачку (одлука је донета октобра 1954), што је изазвало формирање Варшавског пакта само пет дана касније. Тако се наредни самит у Женеви, 18. јула 1955., одиграо у потпуно другачијим околностима, као и посета западнонемачког канцелара Конрада Аденауера Москви средином септембра исте године.
Интересантно, када је СССР поднео захтев за чланство у НАТО, истовремено су то урадиле и Украјина и Белорусија. Ово може бити збуњујуће, али те две совјетске републике су пред светом заузимале "полунезависну" позу, па су тако 1945. постале засебне чланице Уједињених нација (имале су своје столице до краја), касније и многих других организација, што је СССР одговарало због већег утицаја.
