Страх, присила и вера: Јапан прецизирао шта се сматра верским злостављањем деце, ево шта родитељи не смеју да раде

Јапан је последњих година додатно прецизирао заштиту деце која одрастају у породицама припадника верских заједница, посебно након што је атентат на бившег премијера Шинза Абеа 2022. године отворио ширу друштвену расправу о положају такозване "друге генерације" верника.

У центру пажње нашла су се деца која одрастају у снажно религиозним породицама и која могу бити изложена притисцима, ускраћивању одређених права или укључивању у верске активности које нису сама изабрала.

Јапанско Министарство здравља, рада и социјалне заштите у децембру 2022. године објавило је смернице у облику питања и одговора, којима су кроз конкретне примере објашњене постојеће обавезе родитеља и начин на који се заштита деце примењује у случајевима верског злостављања.

Важно је нагласити да документ не забрањује родитељима да децу васпитавају у складу са својом вером, нити забрањује разговор са децом о религији. Фокус је на поступцима којима се детету наноси штета, ускраћују основна права или се оно присиљава на одређено понашање.

Један од основних принципа јесте да верска мотивација сама по себи не представља оправдање за поступање које би се сматрало злостављањем детета.

То значи да се физичко, психичко или друго насиље не може оправдати тиме што је предузето у оквиру верског васпитања.

Родитељ не сме да туче дете како би га приморао да присуствује обреду, нити сме да користи физичко кажњавање зато што дете није поступило у складу са верским правилима.

У смерницама се наводе и ситуације у којима дете може бити изложено дуготрајном физичком напору или непримереним положајима током верских активности, као и случајеви када се од њега захтева да остане до касно на верским догађајима, без обзира на његове потребе.

Једна од одредби која је изазвала посебну пажњу односи се на застрашивање детета религијским садржајима.

Родитељи и друге особе које брину о детету не би требало да му прете вечним казнама, уништењем или другим тешким последицама како би га натерали да прихвати одређено верско понашање.

Посебно се наводи коришћење застрашујућих видео-снимака и сличних материјала са циљем да се код детета изазове страх и тако утиче на његово понашање.

То, међутим, не значи да је деци забрањено говорити о паклу или другим религијским учењима.

Разлика је између информисања детета о томе шта одређена религија верује и коришћења тих веровања као средства за застрашивање и присилу.

Другим речима, верско учење само по себи није предмет забране. Проблем настаје када се оно користи на начин који може да угрози дете.

Смернице обухватају и односе детета са људима који не припадају истој религијској заједници.

Родитељи не би требало да децу спречавају да одржавају контакте са другом децом искључиво због њиховог верског опредељења.

Посебно се проблематичним сматрају поступци којима се дете изолује од вршњака или му се онемогућава склапање пријатељстава и других друштвених односа зато што друга особа припада другој религији.

У документу се указује и на непримерено означавање наставника, пријатеља или других људи као "Сотоне", непријатеља или другим погрдним називима, када се такав говор користи као део верског притиска на дете.

Верска уверења родитеља не могу бити једини разлог због којег се детету забрањује приступ садржајима попут бајки, анимеа, манге или видео-игара.

То не значи да родитељи немају право да ограниче садржаје који нису примерени узрасту детета.

Смернице се односе на ситуације у којима се деци одређени садржаји забрањују искључиво због верских уверења, без обзира на њихову примереност и без других оправданих разлога.

Посебна пажња посвећена је укључивању деце у верске активности.

Дете не би требало присиљавати да јавно говори о својој верској припадности, да учествује у мисионарским активностима или да друге људе убеђује да прихвате одређена верска уверења.

Ситуација је посебно озбиљна када се за такво понашање користе претње, насиље или други облици присиле.

Јапанске смернице разматрају и случајеве у којима се дете укључује у организације које захтевају значајно удаљавање од уобичајеног друштвеног живота или поступање супротно закону.

Финансијска питања такође су део смерница.

Родитељи не би требало да верским организацијама дају новац на начин којим се значајно угрожавају животни услови детета.

Посебно се разматрају ситуације у којима породица због великих финансијских давања верској заједници остаје без довољно средстава за основне потребе.

Смернице обухватају и новац који дете само заради. Таква средства не би требало одузимати детету и користити их за потребе верске организације.

Ова питања добила су додатну пажњу управо након атентата на Шинза Абеа, када је његов нападач као један од разлога за своје незадовољство навео финансијске проблеме своје породице повезане са Унификационом црквом.

Заштита детета односи се и на здравствену заштиту.

Родитељи не могу детету ускратити неопходан медицински третман само због сопствених верских уверења.

То може обухватити различите медицинске процедуре, укључујући операције и трансфузију крви, када су оне потребне за заштиту здравља детета.

У ситуацијама у којима родитељ одбија неопходну здравствену заштиту због својих верских ставова, надлежни органи могу предузети мере предвиђене системом заштите деце.

Смернице се баве и заштитом деце у области сексуалног и репродуктивног здравља.

Дете не сме бити изложено садржајима који нису примерени његовом узрасту под изговором сексуалног образовања, нити се од њега сме захтевати да говори о сопственим сексуалним искуствима на начин који представља притисак или задирање у његову приватност.

Посебно се разматрају ситуације у којима малолетна девојка жели прекид трудноће након силовања или када наставак трудноће озбиљно угрожава њено здравље, а родитељ због верских уверења одбија да пружи потребну сагласност.

Такво поступање може бити посматрано у оквиру заштите детета и његових основних права.

Заштита обухвата и образовање.

Религијска припадност родитеља не би требало да буде разлог да се детету унапред одређује образовни пут или да му се онемогућава образовање које би иначе могло да похађа.

Суштина јапанског приступа јесте раздвајање права родитеља да децу васпитавају у складу са својим уверењима од поступака којима се детету наноси штета или му се ускраћују основна права.

Јапан, притом, не забрањује деци да одрастају у религиозним породицама нити забрањује верско образовање у приватним школама. У државним школама верско подучавање постоји у оквиру образовања о религијама, али без пропагирања одређене вере.

Смернице из 2022. године зато не представљају општу забрану религијског васпитања, већ покушај да се прецизније одреди граница између слободе вероисповести и заштите детета.

Питање које је покренуто у јапанском друштву јесте како омогућити родитељима да преносе своја уверења на децу, а истовремено спречити физичко и психичко насиље, изолацију, финансијску експлоатацију, ускраћивање здравствене заштите и друге поступке који могу угрозити добробит детета.

Србија Данас