СТРЕЉАО ЈЕ ПРЕКО 300.000 ЉУДИ: Угледао се на Хитлера, ОВО је најгори диктатор икада! (ФОТО, ВИДЕО)
Војни диктатор Иди Амин Дада владао је Угандом осам дугих година а на власт је дошао када је 1971. срушио председника Милтона Оботеа у војном удару.
Амин је за непуну деценију владавине наредио 300.000 убистава а неке процене наводе чак и пола милиона од 12 милиона становника. Амин, познат и као "Месар из Уганде", лично је надгледао масовна убиства и спектакуларна кршења људских права, али многи у Уганди и данас негују његову оставштину. То говори колико је био успешан у неговању имиџа ослободиоца, онога који је земљу спасио од колонијалне прошлости.
УЖАС У КАНАДИ: Гризли по ноћи одвукао човека и убио га
ДРАМА У ЛУИЗИЈАНИ Универзитет упозорио студенте о наоружаној особи: БЕЖИТЕ, САКРИЈТЕ СЕ ИЛИ СЕ БОРИТЕ!
ИТАЛИЈА ТРАЖИ РЕШЕЊЕ ЗА ПОЛИТИЧКУ КРИЗУ: Матарела почиње консултације са лидерима странака
Иди Амин је рођен као Иди Амин Дада Оумее на северозападу Уганде, близу граница са Суданом и Конгом. Тачан датум није познат, али већина истраживача верује да је рођен око 1925. године. Аминов отац био је земљорадник и члан племена Каква, староседелаца у Уганди, Конгу и Судану, док му је мајка била припадница Лугбара. Оба племена спадају под оно што у Уганди називају "Нубијцима". Нубијцима је Амин остао одан целог живота. Аминови родитељи су се развели још док је био врло мали, па су се он и његова мајка одселили у град.
Амин се уписао у муслиманску школу, али је завршио само четири разреда. Импозантне висине од 193 центиметра, али и необразован, Амин је британским колонијалистичким властима био савршен да га претворе у послушног војника. Као одрасли младић напорно је стицао војничке квалификације које су ценили Британци, који су владали Угандом од 1894. Након уписа у војску 1946. године, Амин се сав усредсредио на своју велику страст, на атлетику.
Био је импресиван пливач, рагбиста и боксер. Као аматер освојио је 1951. године у Уганди првенство у боксу у тешкој категорији, па је ту титулу задржао девет година. У међувремену, 1949. године, Амин је унапређен у десетара. Био је то први од многих његових значајних корака на лествици моћи. Иако је Амин касније користио антиимперијалистичко расположење да подстакне јавну подршку, почетком педесетих година прошлог века он је помагао Британцима да задрже контролу над својим афричким протекторатима борећи се против афричких бораца за слободу Мау Мау у Кенији и побуњеничких бораца у Сомалији.
Брзо је почео да стиче репутацију немилосрдног војника и стално се уздизао кроз војне редове. Године 1957. унапређен је у наредника и добио је властити вод. Две године касније Амин је добио чин "ефендије", што је био највиши чин доступан војницима у Уганди. До 1962. Амин је имао највиши чин било ког Африканца у војсци. Упркос све већем војном утицају, Иди Амин Дада убрзо је упао у невоље због својих немилосрдних метода. Године 1962., након једноставног задатка да искорени крадљивце стоке, објављено је да су Амин и његови људи починили бруталне злочине. Британске власти у Најробију ексхумирале су тела и откриле да су жртве мучене и претучене на смрт. Неки су били живи закопани.
С обзиром да је Амин био један од само два тако висока афричка званичника, а Уганда се приближавала својој независности од Британије 9. октобар 1962., Оботе и британски званичници одлучили су да не осуде Амина. Уместо тога, Оботе га је још и унапредио и послао у Велику Британију на даљу војну обуку. Две године касније Амин и премијер Оботе склопили су договор на темељу ширења угандске војске, а који се односио на разне операције кријумчарења.
Оботеова злоупотреба моћи узнемирила је друге политичке лидере у Уганди. Тако је краљ Метуса II из Буганде, једног од предколонијских краљевстава у Уганди, затражио темељну истрагу о пословима премијера. Оботе је тај проблем решио тако што је основао властиту комисију која га је ослободила. У међувремену, Оботе је још 1963. године промовисао Амина у мајора, а затим и у пуковника 1964.
Године 1966. угандски парламент оптужио је Амина за проневеру злата и белокости у вредности од 350.000 долара, а које је добио од герилаца у Конгу, у замену за снабдевање оружјем.
Тај свој проблем Амин је решио тако што су његове трупе ухватиле пет министара који су покренули то питање, а Оботе га је пратио, прекршио је устав и именовао себе за председника. Два дана касније, Амин је био заповедник целокупне војске и полиције Уганде. Два месеца касније, Оботе је послао тенкове како би напали палату Мутеса II са којим је делио власт. Краљ је побегао из земље, остављајући Оботеа да контролише владу, а Амин је постао онај који је у том дуету представљао силу. Амин је коначно преузео власт војним ударом 25. јануара 1971., док се Оботе враћао са конференције у Сингапуру. Оботе је прогнан пред истим оним човеком коме је дао сву ту моћ и није се враћао у земљу док није дошао крај Аминове грозна владавине.
У Уганди су углавном били одушевљени тиме што је Амин преузео контролу. За њих је нови председник био не само војни вођа, него и харизматична особа из народа. Људи су славили, плесали су по улицама. Није му било тешко стално се руковати, позирати фотографима, плесати традиционалне плесове с грађанима. Због његове неформалности деловао је као да му је заиста стало до земље.
Чак су и Аминови вишеструки бракови помогли - супруге су му биле из различитих угандских етничких група. Уз шест супруга, наводи се да је у земљи имао још најмање 30 љубавница. Врхунац популарности досегао је када је допустио да врате у Уганду тело у међувремену преминулог краља Мутесе како би га сахранили у домовини, и када је укинуо Оботеову тајну полицију и одобрио амнестију политичким затвореницима. Само, Амин није био добронамерни владар како се представљао.
Иза кулиса је организовао властите "одреде убица", са којима је планирао да убија војнике за које се сумњало да су одани Оботеу. Ови одреди су брутално убили укупно између 5000 и 6000 војника из племена Acholi, Ланги и других. Сматрало се да су та племена одана смењеном председнику Милтону Оботеу. Постајало је јасно да је немилосрдан, осветољубив и да користи свој војни утицај за остваривање личних циљева. Његова неспособност да се бави политичким питањима на грађански начин сасвим је дошла до изражаја 1972. године, када је затражио од Израела новац и оружје за помоћ у борби против Танзаније. Израел је његов захтев одбио, па се обратио либијском диктатору Муамару Гадафију, који је обећао да ће му дати оно што жели.
Амин је потом наредио протеривање 500 Израелаца и 50.000 Азијата са британским држављанством. Како је Израел у Уганди био усред неколико великих грађевинских пројеката, а азијско становништво Уганде се састојало од многих успешних плантажера и предузетника, протеривања су довела до драматичног privrrednog пада у Уганди. Сва та збивања погоршала су Аминову међународну слику. Али, он за то није марио. До средине 1970-их угандски диктатор је постао све чуднији, репресивнији и корумпиранији. Рутински је мењао особље, распоред путовања и начине превоза и спавао је на различитим местима кад год је могао.
У међувремену, како би задржао оданост својих војника, Амин их је обасипао скупом електроником, вискијем, вишим чиновима и брзим аутомобилима. Фирме које су раније биле у власништву угандских Азијата, расподелио је својим присталицама. Истовремено, Амин је спроводио покоље све већег броја својих сународника, десетине хиљада грађана Уганде по етничкој, политичкој и финансијској основи.
Причало се да је држао људске главе у свом замрзивачу. Наводно је наредио да 4.000 особа с инвалидитетом баце у Нил како би их крокодили растргнули. У неколико је наврата признавао канибализам: "Јео сам људско месо", рекао је 1976. "Било је врло слано, још сланије од леопардовог меса."
До тог тренутка, Амин је користио већину националних средстава за оружане снаге и своје личне трошкове, по класичном обрасцу војних диктатура 20. века. Неки су Амину окрутност приписивали вртоглавим учинцима апсолутне моћи. Други су веровали да се његова владавина подударала с касним стадијумом сифилиса којим се заразио још на почетку своје војничке каријере, а није се до краја излечио.
Средином 1970-их израелски лекар који је служио у Уганди рекао је новинама у Тел Авиву: "Није тајна да Амин пати од напредног стадијума сифилиса, што је узроковало оштећење мозга." Упркос својој бруталној владавини, Организација афричког јединства изабрала је 1975. Амина за свог председника. Његови су га високи званичници унапредили све до маршала, а 1977. афричке земље блокирале су резолуцију УН-а која би га иначе оптужила за кршење људских права.
У јуну 1976. Амин је донео једну од својих нај(не)чувенијих одлука помажући палестинским терористима који су отели "Ер франсов" лет из Тел Авива у Париз. Као велики противник Израела, допустио је терористима да слете у луку Ентебе у Уганди и осигурао им војнике и залихе док су држали 246 путника и 12 чланова посаде као таоце. Али уместо да одустане, Израел је послао тим елитних командоса да спасу таоце у изненадном нападу на ваздушну луку Ентебе. Показало се да је једна од најсмелијих и најуспешнијих мисија спашавања у историји била спектакуларно успешна. Ослободили су 101 од 105 преосталих талаца. Притом је погинуо само један израелски војник, а убијено је свих седам терориста и 20 угандских војника.
Из освете Амин је наредио погубљење једног од талаца, 74-годишњу британско-израелску држављанку која се разболела током талачке кризе па су је лечили у угандској болници. Британски документи објављени 2017. године открили су да су Дору Блох напросто одвукли из болничког кревета, да је вриштала, а након што су је убили, угурали су је у пртљажник државног аутомобила. Тело беле жене касније је пронађено на плантажи шећера 30 километара даље, али тело је било превише спаљено и изобличено да би могло да се идентификује. Аминова безосећајна, бесмислена одмазда додатно је погоршала његов међународни имиџ и истакла његово све непредвидљивије понашање. До краја 1970-их Амин је отишао још и даље. Године 1977. наредио је убиства истакнутих грађана Уганде као што су надбискуп Јанани Лувум и министар унутрашњих послова Чарлс Обот Офумби.
Тада су Британци прекинули све дипломатске везе с Угандом. Али, Амин се прогласио "освајачем Британског царства". Смешни наслов био је само још један додатак диктаторском божанском опису себе: "Његова екселенција доживотни председник, фелдмаршал ал Хађи доктор Иди Амин, ВЦ, ОДС, МЦ, ЦБЕ, господар свих звери Земље и риба у мору, победник над британским царством у Африци генерално, а посебно у Уганди."
То га није спасило од рушења економије. Цене кафе, главног извозног артикла Уганде, пале су 1970-их. Године 1978. САД, који је куповао трећину извоза угандске кафе, обуставио је трговину са Угандом. Уз погоршање економије и општи отпор његовој владавини, Аминова моћ постала је све нестабилнија. До тог тренутка многи су већ из Уганде побегли у Велику Британију или у друге афричке земље, чак су се побунили и многи његови војници и побегли у Танзанију.
Очајнички настојећи да остане на власти, Амин је искористио последњу могућност коју је имао. У октобру 1978. наредио је инвазију на Танзанију, тврдећи да је та земља подстакла немире у Уганди. Оно што је уследио било је задње што је деспот очекивао. Танзаније се није само бранила, него је као одговор напала Уганду. Дана 11. априла 1979., Танзанијски и изгнани угандски војници заузели су главни град Уганде, Кампалу, срушивши тиме Аминов режим. С обзиром на своје везе са Гадафијем, Амин је прво побегао у Либију, заједно са четири супруге и више од 30 деце, да би се убрзо одселили у у Саудијску Арабију.
Америка забринута због ракетних тестирања у Северној Кореји
"Украо је милијарде евра, то је УМЕТНИК ЗА ПРЕВАРУ": Опозиција у Албанији раскринкала Еди Раму (ВИДЕО)
Алигатор "напао" америчку МОРНАРИЧКУ БАЗУ: Погледајте како је УПОРНИ РЕПТИЛ савладао ограду од два метра (ВИДЕО)
Тамо је остао све до 1989. године, када је са лажним пасошем одлетео у Киншасу, данас главни град ДР Конга. Иди Амин је умро 16. августа 2003., након вишеструког отказивања органа. Амин је, иначе, тврдио да је и краљ Шкотске. Брутални диктатор донео је економску пропаст, друштвене немире и побио је око пола милиона људи. И несумњиво је поштено заслужио надимак "Месар из Уганде".