СВЕ ТАЈНЕ ДЕЈТОНА НАКОН 25 ГОДИНА: Мапе на салветама, састанци у пиџамама и на снегу - једна ствар је ПОСЕБНО РАЗБЕСНЕЛА Милошевића!

Дејтонски споразум, након тронедељних преговора, парафирали су тадашњи председници Србије Слободан Милошевић, такозване Републике БиХ Алија Изетбеговић и Хрватске Фрањо Туђман.

Америчка Централна обавештајна агенција (ЦИА) скинула је пре неколико година ознаку тајности са стотине хиљада страница документа, међу којима посебан одељак чине оне под ознаком "рат у Босни".

У документима под ознаком АР 70-14 1ОЦТ201 амерички агенти препричавају како су актери из бивше Југославије уживали и проводили се док је од њихових одлука зависила судбина милиона људи.

Тако је америчким агентима била занимљива информација да су преговарачи бивше СФРЈ јели док су разгледали америчке авионе разараче Б-52, невидљиви Ф-117, испод чијих крила су се налазиле ракете "томахавк". Обиласку су присуствовали Кристофер Хил (у то време амерички амбасадор у Србији), Момчило Краишник, Слободан Милошевић, кога ословљавају са Слобо, Харис Силајџић.

Закључак је био да се преговарачи нису ни померили с мртве тачке, те да је један од преговарача Волфганг Ишингер провео два сата у разговору с Милошевићем.

Агенти ЦИА откривају и да је Изетбеговић имао потпуно различито мишљење од Слободана Милошевића. Наводе да је Мо (Момчило Краишник) позвао босанску делегацију у Луисвил на фудбалску утакмицу.

Такође, у поменутом документу наводи се да су Слободану Милошевићу допремљени јастози из Мејна јер је организовао вечеру на којој је био домаћин.

- Током вечере Милошевић нас је све редом анализирао - пише у белешци ЦИА.

СВЕ ТАЈНЕ ДЕЈТОНА

О Дејтону је писао и Небојша Вујовић, дипломата и шеф Мисије СРЈ у Вашингтону 90-их година прошлог века и један од чланова једанаесточлане српске делегације. Он је сачекао да прође двадесет година важења државне тајне и онда решио да нас проведе кроз замршени лавиринт мучних преговора.

Без намере да тумачи, коментарише и закључује, Вујовић у књизи „Последњи лет из Дејтона – преговори иза затворених врата“ из угла сведока и непосредног актера фактографски открива тронедељну драму у којој редитељску палицу држе Американци, а завађени балкански лидери покушавају да буду нешто више од пуких статиста.

Милошевић био главни

Између војних павиљона шетали су Слободан Милошевић, Милан Милутиновић, Јовица Станишић; Алија Изетбеговић, Мухамед Шаћирбеј и Харис Силајџић у Алијином апартману терају мак на конац захтевајући немогуће; Фрањо Туђман држи Милошевићу страну; ходницима шпартају амерички официри за везу између преговарачких страна – да припомогну али и да заврну руку; кад зашкрипи булдожерска дипломатија Ричарда Холбрука, сврати и државни секретар Ворен Кристофер да својим ауторитетом погура ствари; у једном хотелу у близини своју шансу чека Ибрахим Ругова; чланови делегација се, кад ухвате времена, релаксирају у дејтонским клубовима где Јовица Станишић "држи час" гитаре; купују се ципеле за Миру Марковић...

- Милошевић је био главни преговарач и лично сам га доживео као човека који је могао да носи терет. Можда је унутра имао неких слабости али се нису могле видети. Некад би у току преговора знао да ме упита: "А како ће ови твоји пријатељи Американци реаговати?", што значи да је имао оно што се зове задршка у мишљењу, али је то успешно скривао. Хрвати су били релаксирани, све своје су били већ завршили и тамо су били као на излету, али је Фрањо Туђман био врло кооперативан. Када смо отишли код њега на кафу и колаче и са предлогом да бар Срби и Хрвати потпишу споразум, он је одмах пристао. И да није било тог заједничког Слобиног и Фрањиног притиска, муслимани не би прихватили споразум. Понашали су се као размажена деца која су мислила да су у Дејтон дошла по лизалицу, а не на преговоре. Били су убеђени да је Америка на њиховој страни и да ће им све завршити. Америка им је доста тога завршила, али морали су и они да буду кооперативни - подсећа Вујовић.

Брда на поклон

Вујовић је то у књизи илустровао врло упечатљивом епизодом у којој Ворен Кристофер тражи од Милошевића да се као симболичан гест и уступак, муслиманима дају брда око Сарајева са којих су Срби пуцали на град.

- У реду. Даћу. Нек нас то кошта пола до један проценат, али нека то буде последња ствар коју од нас траже - рекао је Милошевић, а Кристофер је узвратио да не зна да ли ће то бити последњи захтев муслимана, али да ће бити последњи који ће он нама пренети у њихово име.

Међутим, у једном другом случају Милошевић није попустио и то нас је коштало бомбардовања и проблема са Косовом. Наиме, америчко руководство је имало идеју да се у Дејтону реши и овај проблем па су преко Небојше Вујовића послали Милошевићу нацрт споразума који је предвиђао широку аутономију за Албанце, изградњу њихових институција које су били напустили, смањивање централизованог утицаја Београда, али је то решење подразумевало останак Косова у оквиру Србије. Милошевић је то одбио. Пре тога, нико није имао храбрости да му однесе документ који је Вујовић прво донео министру спољних послова Милану Милутиновићу који га је погледао и рекао: "Је л‘ ти хоћеш да мене Слоба убије? Иди, сам га однеси и сретно ти било".

Незахвална дужност припала је Вујовићу, а како је то изгледало он пластично описује у књизи.

Пропуштена шанса

- Милошевић је прочитао документ и љутито устао. Затим је згужвао папире и гађао ме њима у главу: "Је л’ се они то са мном заје*авају? Па шта они мисле, ко сам ја, какво Косово, то је унутрашње питање Србије, не долази у обзир. Реци тим својим вашингтонским пријатељима да не долази у обзир да се са мном заје*авају. Јер ако се буду заје*авали, добиће добро заје*авање!"

Вујовић је оне згужване папире вратио америчком посреднику Барлију који му је рекао: "У реду, Небојша, ја ћу да информишем америчку делегацију... Само мислим да је ово можда пропуштање последње шансе да се ситуација реши на уравнотежен, балансиран, општеприхватљив начин и да ће невоља тек да дође".

Нажалост, био је у праву.

Пропустили смо велику шансу. Тада се могло извући решење за Косово које је заиста било по формули "више од аутономије а мање од независности". Изгубили смо озбиљну прилику да се ослонимо на прагматизам и наследство Кисинџерове политичке доктрине, а не да улетимо у маказе политике Бжежинског, коју је осликавала реченица "Повуци их јако за м..а у правцу у којем желиш и следиће те". Дакле, примени силу кад мораш, јер без силе нећеш постићи решење. Ми смо, нажалост, изабрали ово друго. Када сам разговарао са Кисинџером последњи пут, у октобру месецу 1998. године, и питао га шта нам следи, рекао ми је: "Испустили сте прилику у Дејтону. Сад ће вас ударити". Тако је и било - каже Вујовић.

Он ипак напомиње да су, што се тиче БиХ, у Дејтону српски преговарачи извукли максимум.

- Створили смо другу српску државу која није независна, али Република Српска има све атрибуте видљивости и постојаности - закључује Вујовић.

Мапе на салветама

Главни актер ових преговора, у својству помоћника државног секретара САД, био је Ричард Холбрук. Начини на који је лидере Бошњака, Срба и Хрвата приволео да потпишу споразум ни до данас нису до краја расветљени, па се јавност деценијама бави детаљима договора. Неке од тих прича баве се поноћним састанцима у пиџамама, Милошевићевим цртањем мапа БиХ на салветама... Вујовић је говорио о томе како су се у Дејтону цртале мапе, а наводи и да је Милошевић добро испреговарао како Сарајево не би постало посебан ентитет.

- Као што имамо Ди-Си (ДЦ - Вашингтон) као посебан дистрикт, не припада ни Вирџинији, ни Мериленду, дакле имате Републику Српску, имате Федерацију, имате Сарајево. Милошевић је сјајно реаговао и рекао да то не долази у обзир. Пред мојим очима је поцепао документа јер би тиме би муслимани или Хрвати имали два гласа, тиме би се изгубила важност и постојаност РС - додао је Вујовић.Говорио је о томе како су се у Дејтону цртале мапе, а наводи и да је Милошевић добро испреговарао како Сарајево не би постало посебан ентитет.

- Као што имамо Ди-Си (ДЦ - Вашингтон) као посебан дистрикт, не припада ни Вирџинији, ни Мериленду, дакле имате Републику Српску, имате Федерацију, имате Сарајево. Милошевић је сјајно реаговао и рекао да то не долази у обзир. Пред мојим очима је поцепао документа јер би тиме би муслимани или Хрвати имали два гласа, тиме би се изгубила важност и постојаност РС - додао је Вујовић.

Последњи дан преговора

У студији "Тајна историја Дејтона: Америчка дипломатија и босански мировни процес 1995" Дерека Шолеа и Бенета Фримана описује се и драма последњег дана преговора.

Тог јутра Милошевић је одлучио да преломи и потпише споразум са Фрањом Туђманом, независно од става бошњачке делегације. Наводно је на снегу, без капута, на паркингу поред војне базе чекао и инсистирао да ову идеју представи Кристоферу Хилу и Ричарду Холбруку. Када је америчка делегација одбила идеју, Милошевић је изнео последњу понуду: да се статус Брчког остави за касније, кад ће бити решен међународном арбитражом, што је Туђман прихватио. Кристофер и Холбрук су тада отишли у босанске просторије где су се у Изетеговићевом апартману састали с лидером Бошњака, те Харисом Силајџићем и Мухамедом Шаћирбејом.

- Ово је неправедан мир, али мој народ треба мир - рекао је невољно Изетбеговић, и тиме је споразум практично добијен.

Хил и Холбрук су пожурили да договор ставе на папир, а обавестили су и председника Била Клинтона, који је долетео у Дејтон да потпише споразум. Међутим, Холбрук је наводно рекао Клинтону:

- Господине председниче, ви не желите да будете близу ових људи данас. Они су дивљи.

Клинтон је објавио потписивање споразума из Беле куће.

"Пао у кому"

Непосредно пре потписивања одвијала се драма и унутар српске делегације: Слободан Милошевић је тек тада предочио договорене мапе босанским Србима.

Кад је Крајишник видео мапу... - онесвестио се. Упитан шта се десило, Милошевић је рекао: "Пао је у кому".

Баба из Горажда

Кад су преговори завршени, Вујовић је отишао у централну команду ваздухопловне базе код генерала Веслија Кларка, који ће му показати нешто због чега је остао без речи. Кларков ађутант је укључио монитор и сателитске снимке:

- Најпре сам видео земаљску куглу, затим полако обрисе свих континената, па онда у крупном плану Европу, па онда Балкан, БиХ и онда град.

Генерал Кларк је рекао: "Ево, ово је Горажде... Сада ћемо да зумирамо лица".

Зумирали су један балкон на којем је стајала старица. Јасно сам видео њено изборано лице. Остао сам запањен. Кларк ми је рекао: "Видите како ми пратимо све што се дешава у БиХ. И кад вам кажемо да се негде догодило војно насиље, ми то, свакако, у потпуности документујемо".