КАКО ТРАМП МОЖЕ ДА ИСКОРИСТИ ХАОС У РЕПУБЛИКАНСКОЈ ПАРТИЈИ? Трансформација странке може променити читаво америчко друштво и утицати на цео свет
Републиканска странка пролази кроз велику трансформацију, а на челу свих промена налази се Доналд Трамп.
Када је на изборима 1980. амерички републикански кандидат Роналд Реган победио тада актуелног демократског председника Џимија Картера, радило се о тријумфу већем од обичне изборне победе. Републиканска партија се са идеолошки профилисаном агендом спремала да промени америчко друштво и одлучно га помери удесно по економским питањима и делу друштвених тема.
ОГЛАСИЛА СЕ МОСКВА О НАПАДУ НА БОЛНИЦУ У ГАЗИ! Монструозни злочин против човечности, кривац је САМО ЈЕДАН
НЕТАНИЈАХУ БЕСАН! Огласио се поводом напада на болницу, ево шта је поручио
(УЖИВО) ДВАНАЕСТИ ДАН КРВАВОГ РАТА У ИЗРАЕЛУ: Палестинци ударили на јеврејску светињу, Бајден стиже у Тел Авив (ФОТО/ВИДЕО)
Такозвани "реганизам" на власти значио је и политику: смањења пореза, смањења државног апарата, интензивирања слободне трговине, дерегулације, антикомунистичке спољне политике и друштвено конзервативног приступа у односу на леве културолошке трендове из 1960-их. Слична визија опстала је унутар Републиканске партије и када је ова странка током власти Била Клинтона била опозиција, али и када се вратила у пуном сјају током мандата Џорџа Буша Млађег, где је антикомунизам замењен борбом за рушење диктаторских режима по свету. Мање или више, Републиканска странка имала је своју јасну политику и када је била опозиција и када је преузимала одговорност.
Данас, ова странка, познатија и као Велика стара партија (ГОП) наилази на велике унутрашње проблеме и нестабилности. Део таквих проблема изазвао је и прву забележену смену партијског лидера у Конгресу у моменту када иста партија има већину. Републиканац Кевин Макарти платио је цену сукобљавања са екстремно десним крилом своје партије, које од тријумфа Доналда Трампа 2016. има све већу моћ и сеје све већи неред. Значајан део хаоса ове странке, а који се и извози на цело друштво, добрим делом је последица успона Трампа и сејања конфузије око тога шта партија заступа и који су јој циљеви.
Успон ексцентричног бизнисмена унутар етаблиране странке и његова победа над партијским естаблишментом 2016, збунила је странку око приоритета. Иако је опстао генерални афинитет према пробизнис политици и смањењу пореза, странка је доживела више трансформација. Од странке која је била заступник слободне трговине, постала је партија која је махом за протекционизам и заштитне царине, али тек делимично. Спољнополитичка оријентација Регана и Буша је од интервенционизма скренула ка више изолационистичком приступу Доналда Трампа, али такође делимично. Релативна отвореност према имиграцији претходних републиканских председника, претворила се у јаку антимигрантску реторику. Већина политика ове странке се више не одређује кроз позитивну визију и програм, него кроз приступ ад хоц противљења скоро свему што демократе и прогресивни кругови заступају.
То ствара проблеме и сломове унутар саме странке, који се осликао у неколико конкретних ситуација, где је у сваком следећем потезу партија ишла додатно удесно. Први корак је био дефинитивни пораз републиканског естаблишмента, када је њихов протежирани кандидат Џеб Буш потучен од атипичног политичког новајлије. Уз све побуне и негодовања унутар странке, Доналд Трамп је успео да изгура победничку кампању и са места председника додатно мења партију по свом лику. Неки од најљућих противника новог фронтмена су преминули, попут сенатора Џона Мекејна. Неки су на унутарпартијским изборима потучени, попут ћерке потпредседника Дика Чејнија, Лиз Чејни. Део разочараних се приближио демократама, попут десних интелектуалаца Била Кристола, Дејвида Фрума и Роберта Кејгана, или важних политичких фигура попут Колина Паула и неколико бивших гувернера. Многи су спремни да дефинитивно одустану од даље борбе и оду у пензију, попут сенатора Мита Ромнија.
Од 2016. до данас Републиканска странка све мање личи на себе из 1980-их и 2000-их, а све више на десничарски популистички покрет који има свемоћног лидера, а мање програмски и стратешки фокус. У том смислу, она све више личи на идентичне европске популистичке странке, него на нешто блиско америчкој политичкој традицији. Такав хаотичан приступ није само хаос који се може видети унутар саме унутарпартијске трке за потенцијалног наследника Трампа, већ у периодичним неартикулисаним изливима напетости и насиља у америчком друштву. Примери тога су свакако сукоб присталица републиканца и демократа у граду Шарлотсвилу у Вирџнији са смртним исходом, а други је несумњиво шестојануарски упад у Капитол, који је нанео ширу светску репутациону штету Америци.
Наравно, естаблишмент ће увек окривити Трампа за хаос, као и за изборне поразе које је партија доживела на међуизборима 2018, председничким изборима 2020. и делимичан пораз на међуизборима 2022. Његов популизам и теорије завере су по некадашњим најутицајнијим конзервативцима злоупотреба бирачких страхова и неповерења у систем. Ипак, важно је нагласити да велики број обећања старог републиканског естаблишмента није дао резултате бирачима, а део потеза партију је трајно коштао подршке и кредибилитета и допринео успону Трампа.
Војне интервенције у Ираку и Авганистану показале су се као веома непопуларне у бирачком телу. Политика константног смањења пореза није дала обећане економске резултате, јер је куповна моћ средње класе наставила да стагнира, а неједнакости да расту. Политика финансијских дерегулација допринела је кључно и светској финансијској кризи из 2008. која је донела доста невоља сиромашнијим слојевима. Деценије слободне трговине нису донеле бенефите за све групе људи, како су републиканци 1990-их тврдили, већ је значајан део индустријских радника у овој држави доживео отпуштања, због одласка радних места у делове света са јефтинијом радном снагом.
У својој суштини, највећи број политика које је републикански естаблишмент заступао и тврдио да ће донети мерљиве резултате, те исходе није доносио, а стварао је кроз време јаку базу незадовољних људи. Та база, било бивших гласача демократа, било традиционалних републиканаца, нарасла је довољно да популистички политичар попут Трампа може да успе. Таква политика, која у једном спаја бес милиона људи, ретко може да артикулише програм и јасну визију, већ са собом носи хаос.
Тај хаос није напустио републиканце ни када су дошли до власти, ни када су пали са ње. То је хаос који уколико не дође до стварања позитивне визије ове странке, а која није тек пуки гнев против естаблишмента, може увући и Америку у проблеме у каквим је и једна од две њене главне странке. Републиканска стара кохерентна визија и програм нису до краја испунили очекивања, али је једино горе од тога да програма нема и да га замењују изливи беса. Таква конфузија и неред поново на власти Америци не би донели много доброг, као што нису ни самим републиканцима.