ТРПЕЗА НИЈЕ ГЛАВНИ ДЕО СЛАВЕ! Протођакон Ранковић детаљно о Никољдану: Боље је не славити него правити саблазан
Обележавање крсне славе 2014. године стављено је и у регистар нематеријалног културног наслеђа Унеска. То је прво културно добро из Србије које је уписано на ту листу. Данас је Свети Никола, а каже се да половина верника слави, а друга половина иде у госте. Протођакон Љубомир Ранковић каже да трпеза никако није главни део славе, као и да је важно да данас буде посна. Истиче и да као што је у храму свештеник домаћин, тако је у храму куће првосвештеница жена, мајка.
Протођакон Љубомир Ранковић истиче да је Никољдан слава која пада у средини Божићног поста, као и да је неопходно да трпеза буде посна.
- Трпеза није главни део славе. Главни део славе су: колач и жито, који се носе у цркву да се освете или свештеник долази у дом, али и икона, вино којим се преливају колач и жито, кадионица, жар, тамјан и свећа - која представља светлост Христову. То је оно што је основно у дому, све остало је споредно, посебно трпеза - додаје Ранковић.
СЛАВИМО ЈЕДНУ ОД НАЈВЕЋИХ СЛАВА У СРБИЈИ: Свети Никола данас усрећује многе - веровање каже да ако урадите ОВУ СТВАР десиће се ЧУДО
КРВАВА СЛАВА У СРБИЈИ! Станиша се сукобио са комшијама на весељу, па их убио - изрешетана тела пронашао син (ФОТО)
ПРЕДСЕДНИК НА НИКОЉДАН УГОСТИО ДЕНДИЈАСА И ДАЧИЋА: Хвала им што су почаствовали кућу Вучића! (ФОТО)
Истиче да наш народ каже: "Какав дан – таква част".
- Ово је дан који пада у посту и као што важи и за Ђурђевдан и Јовањдан ако падну у среду или петак, исто мора бити посно. Боље је не славити него правити саблазан, а данас има веома лепе посне хране - наглашава Ранковић.
"Овај облик крсне славе који данас имамо је од Светог Саве"
Говорећи о пореклу славе и од када поштујемо обичај прославе крсне славе, протођакон Ранковић каже да је и у периоду од Кирила и Методија до Светог Саве постајала праслава - то је била мешавина паганских и хришћанских обичаја.
Објашњава да од Светог Саве, који је дошао са Свете горе са мноштвом монаха које је поставио за епископе, у местима где није било храмова и где су они грађени постављани су крстови и на тим местима су се служиле литургије.
- А онда пошто није било просторија, настављене су просторије љубави или боље рећи литургије после литургије и то је вршено у домовима наших верника, а особито празницима - наводи.
Додаје да су још од тог времена породице славиле у част неког од светаца.
- Овај облик крсне славе који данас имамо је од Светог Саве и то је једно светосавско наслеђе - истиче протођакон Ранковић.
"У храму куће првосвештеница је жена"
Истиче да као што је у храму свештеник домаћин, тако је у храму куће првосвештеница жена, мајка.
- Свети владика Николај је рекао да је мајка биће најсличније Богу, она има хришћанску душу и свака жена је мајка и она која није родила децу, јер није жена мајка зато што рађа децу, него рађа децу зато што је мајка - додаје.
Напомиње да се и у најтежим временима није одустајало од славе и обележавања.
- Има једна дивна сцена коју владика Николај описује на Солунском фронту. Ров пун воде, мртваца, рањеника, војник гологлав запалио свећу и ставио на челу свом умрлом другу, а на прса ставио хлеб и вино. Наилази официр и пита: шта то радиш, војниче? Каже: господине, данас ми је крсна слава, па сам запалио свећу да буде уједно даћа мом земљаку, а и моја крсна слава - истиче протођакон.
Поручује да и у време Турака и када су хајдуци у шуми били, у ратовима у избеглиштву – све се може оставити, али крсна слава остаје и то је снажан део нашег националног духовног идентитета.