ЗАОКРЕТ у спољној политици САД: Скривене поруке Трампа у говору на Генералној скупштини УН-а
На 73. Генералној скупштини Уједињених Нација у Њујорку, 25. септембра 2018. године, говорио је председник САД Доналд Трамп. У свом говору амерички лидер се осврнуо на одређене потезе који су повучени унутар САД а од стране његове администрације, али се посветио и глобалним питањима и дао одређене назнаке поступања Вашингтона у времену које долази.
Први део текста можете прочитати ОВДЕ.
Од Варшаве до Брисела, до Токија до Сингапура, била ми је највиша част да представљам САД у иностранству.
Трамп није случајно навео баш ове престонице. Иако је гостовао и у другим градовима, издвајање ова четири града се може протумачити на следећи начин.
УЗБУНА У САД! Пронађен експлозив у близини кућа Клинтонових и Обаме!
Варшава – Пољска је држава коју је Трамп нарочито апострофирао у свом говору. На овом месту можемо протумачити да је то учињено пре свега због дивног дочека и величанственог митинга који је приређен у његову част и који је на њега очигледно оставио снажан утисак.
Брисел – седиште НАТО, где је Трамп изнео захтеве за већим издвајањем чланица Алијансе за своју заштиту и тиме ударио печат суверенистичком приступу који гаји у међународној политици. Брисел бисмо у овом контексту могли тумачити и као седиште администрације ЕУ са којом Трамп жели савезништво, али на другачијим основама, него ли што је то сад случај.
Токио – иако замера Јапану на „нефер односу у међусобној трговини“ и покушава да исправи дефицит који САД има у трговинском односу са овом државом, Трамп и даље перципира Јапан као једног од најзначајнијих савезника и као државу за коју га вежу пријатне успомене, још из времена док се бавио бизнисом. Трампа су такође срдачно дочекале јапанске вође и то не само у Токију, већ одмах по ступању на власт, а јапанска елита је била и ретко благонаклона према Трампу још у време изборне кампање 2016. године.
Сингапур – место историјског сусрета са севернокорејским лидером, што Трамп очито сматра великим достигнућем своје спољне политике како се ближи половини мандата.
ПРВА КАЗНЕНА МЕРА Америка ускраћује визе 21 Саудијцу због случаја Кашоги
Ја сам градио блиске односе и пријатељства и јака партнерства са лидерима многих нација у овој просторији, а наш приступ је већ довео до невероватних промена.
Уз подршку многих земаља данас, ангажовали смо се с Северном Корејом да заменимо спектар сукоба храбрим и новим напором за мир.
У јуну сам отпутовао у Сингапур како би се сусрео лицем у лице са лидером Северне Кореје, председавајућим Ким Џонг Уном.
Последња реченица одише Трамповим напором да се сусрет са Уном прикаже као одважан потез, храброг државника, од ког је корист имао читав свет. Ипак, интересантан је термин којим Трамп ословљава Уна.
Наиме, устав Северне Кореје, у другом одељку, члан 100. дефинише позицију лидера ове државе. Северном Корејом управља „председавајући Комисије за државне послове Демократске Народне Републике Кореје“. А улогу председавајућег, сходно уставним амандманима из 2016. године, заузима „врховни вођа Демократске Народне Републике Кореје“.
Чињеница да је Трамп Уна ословио титулом председавајући, са једне стране представља изражавање респекта према севернокорејском лидеру, с обзиром на чињеницу да се прецизно изговара његова титула. Такође, за разлику од севернокорејског устава који заправо у први план ставља титулу „врховног вође“, а у други план „председавајућег“, Трамп је учинио управо супротно.
За претпоставити је да Трамп не само што није желео да Уна ослови „врховним вођом“, јер би се такав гест могао тумачити и као беспотребно унизан однос лидера светске супер-силе према некоме ко се у САД ипак перципира као диктатор и безобзирни тоталитарац. Ипак, термин вођа, истина у нешто другачијем контексту није изостао при Трамповом обраћању, чиме је заправо помирио две крајности. Није се према Уну опходио на начин на који то чине његове присталице, што би се могло тумачити и као провокативно-пежоративан приступ, али такође није ни игнорисао формалну титулу коју Ун носи.
Не треба сметнути са ума још једну чињеницу. Трамп је могао ословити Уна „председником“, иако он ту титулу не носи, али је најближа у случају тражења пандана са титулом која постоји у америчком систему. Трамп је очито избегао ову солуцију како не би, чак ни индиректно, изједначавајући две титуле довео макар и до компарације два система и ништа мање важно, до стављања у исту раван на оси легитимитета себе и севернокорејског лидера.
Последње упозорење за Трампа! Кина неће толерисати уцене Вашингтона
Имали смо високо продуктивне разговоре и састанке, и сложили смо се да је у интересу обе државе да наставе денуклеаризацију Корејског полуострва. Од тог састанка, већ смо видели бројне охрабрујуће мере које је мало ко могао замислити пре само кратког времена.
Пројектили и ракете више не лете на све стране. Нуклеарна испитивања су престала. Неки војни објекти се већ демонтирају. Наши таоци су пуштени. И како је обећано, остаци наших палих хероја се враћају кући, да почивају на америчком тлу. Желео бих да се захвалим председавајућем Киму за његову храброст и за кораке које је предузео, мада још много посла остаје да се уради. Санкције ће остати на снази док не дође до денуклеаризације.
Такође желим да се захвалим многим државама чланицама које су нам помогле да дођемо до овог тренутка - тренутак који је стварно далеко већи него што би људи разумели; далеко већи - али и због њихове подршке која ће нам бити неопходна, како бисмо напредовали.
Посебно захваљујем председнику Јужне Кореје Муну, премијеру Јапана Абеу и председнику Кине Ђију.
Јасно, Трамп умањивање опасности од војног сукоба САД и Северне Кореје, али и рата међу суседима на корејском полуострву, тумачи као велику победу своје спољне политике, која се показала као комбинација претње силом и дипломатско-политичког притиска. Ова тактика је несумњиво, на примеру до недавно веома агресивне Северне Кореје, дала одређене резултате.
Захвалност Уну лично само је наставак Трампове тактике остваривања резултата и кроз лични контакт. Трамп се труди да оствари, како је то сам наглашавао, „позитивну хемију“, са свим оним државницима које процењује као ауторитарне лидере и где је воља појединца, изнад државног система, одосно систем је подређен једном човеку. Упркос тешкоћама са којима се суочавају Вашингтон и Пјонгјанг у процесу даљег приближавања два, до пре неколико месеци архи непријатеља, Трамп не одустаје од своје тактике и на суптилан начин покушава одобровољити Уна.
Захвалност лидерима Јужне Кореје и Јапана није изненађење и представља извесну врсту охрабрења кључним савезницима САД на Далеком истоку. Захвалност Пекингу је занимљива и говори о слојевитости политике Трампове администрације према свом највећем трговинском партнеру.
У Белој кући данас Кину перципирају као кључног противника. Противника који не само да наноси „штету САД кроз нелојалну конкуренцију, трговински дефицит, манипулацију валутом и крађу интелектуалне својине“, него изазива и успостављени поредак Далеког истока након Другог светског рата. Но, Трамп не жели да потпуно антагонизује Кину, већ се труди да оквир нарастајућег сукоба две силе заустави на трговинској димензији, не дозвољавајући јој да се прелије и на политичку раван.
ЖЕСТОКА ТУЧА У БЕЛОЈ КУЋИ: Побили се Трампови саветници, раздвајала их ТАЈНА СЛУЖБА (ФОТО)
Посебно је занимљиво што Трамп није поменуо још једну заинтересовану државу региона и нуклеарну силу – Руску Федерацију. Изостанак захвалности Москви на пацификацији Пјонгјанга, иако се РФ самоиницијативно укључила у овај процес на дипломатски високом нивоу, не говори о последици неке опште намере да се РФ изолује, јер овај став Трамп никада није прихватио. Реалније је да Трамп на РФ једноставно не гледа као на државу која има битан утицај на Северну Кореју, односно као на чиниоца који је незаобилазан у далекоисточном гамбиту.
На Блиском истоку, наш нови приступ такође ствара одлучне кораке и изразито историјске промене.
Након мог путовања у Саудијску Арабију прошле године, земље Залива отвориле су нови центар којим се таргетира финансирање тероризма. Они спроводе нове санкције, радећи с нама идентификују и прате терористичке мреже и преузмају већу одговорност за борбу против тероризма и екстремизма у свом региону.
УАЕ, Саудијска Арабија и Катар су издвојили милијарде долара да помогну људима Сирије и Јемена. И они траже више начина за окончање јеменског ужасног, ужасног грађанског рата.
На послетку, на народима у региону је да одлуче какву будућност желе за себе и своју децу.
Из тог разлога САД сарађују са Већем за сарадњу у Заливу, Јордану и Египту ради успостављања регионалног стратешког савеза како би блискоисточне земље могле унапредити просперитет, стабилност и сигурност у свом матичном региону.
Захваљујући војсци САД и нашем партнерству са многим вашим нацијама, задовољан сам што објављујем да су крволочне убице познате као ИСИЛ избачене са територије коју су некада држале у Ираку и Сирији. Наставићемо да радимо са пријатељима и савезницима да ускратимо радикалним исламским терористима било каква средства, територију или подршку или било који начин инфилтрирања унутар наших граница.
Трамп и даље у Саудијској Арабији види кључног савезника. Помпезно, отворено је то ставио до знања када се одлучио да прву посету у свом мандату обави управо у Ел Ријаду. СА је животно важан партнер за америчку наменску индустрију и односи ове две државе ће у Трамповом мандату само бивати ојачани. Вашингтон више чак ни симболично не инсистира на вишем степену поштовања људских права у овој држави. Напротив, приступ је другачији, а то ће бити очитије у наставку говора.
ТРАЖЕ ОПРОШТАЈ? Саудијски краљ и престолонаследник се састали са породицом искасапљеног новинара
Трамп на акције коалиције предвођене СА у јеменском грађанском рату гледа као на напор да се овај сукоб оконча. Подршка СА и савезницима од стране САД у логистици и путем политичких инструмената ће се наставити.
Иран, Кина, Јордан и Пољска су стране државе које Трамп највише пута помиње у свом говору. С том разликом што потоње две наводи искључиво у позитивном контексту. Јордан и САД су на кратко били у фази захлађивања односа, након одлуке Вашингтона да призна Јерусалим као главни град Израела.
Ипак, релације последњих месеци су у успону, како на плану војне сарадње, тако и у политичкој сфери и сва је прилика да ће се са овим трендом и наставити. Очито, Трамп Јордан доживљава као важнијег партнера на Блиском истоку, него ли што су то сматрали његови претходници. Однос према овој држави треба посматрати и у контексту решавања палестинско-израелског сукоба. Трамп је вољан окончати ово питање тако што би део Западне обале био припојен Јордану, појас Газе Египту, а делови Западне обале у којима живе Јевреји и где је то физички могуће, остали у саставу Израела.
Трампу је ова идеја далеко ближа него формирање засебне државе Палестине. Трамп се од почетка поставља као ултимативни заштитник Израела. За разлику од Барака Обаме који је покушао да ублажи сведржавни амерички став о недодирљивости Израела, Трамп је отишао неколико корака даље у односу и на Џорџа Буша млађег и у односу на Била Клинтона.
Ипак, његова брига за Израел не стаје само на решавању питања статуса Јерусалима и војној заштити ове државе. Трамп је генерално скептичан према мултикултурализму у ком удео узима и исламски фактор. Због тога је оштар заговорник што је могуће бржег раздвајања Јевреја и Арапа у Израелу и у Јордану види незаобилазног чиниоца у блискоисточном мозаику.
Посебно апострофирање Египта такође не сме остати незапажено. Египат је кључна држава региона. Од доласка на власт генерала Сисија који се иначе школовао и у САД, Каиро је започео са оштрим спољнополитичким дискурсима. Некада држава која је сматрана искључивим савезником САД, почела је да развија политичке, културне, војне и економске везе са Руском Федерацијом.
Генерал Сиси је био у нескривеном сукобу са администрацијом Барака Обаме и чинило се да су потези које вуче нешто дубље природе, те да је могуће извести „филипинизацију Египта“, односно да процеси у Каиру могу кренути правцем какав је видљив у Манили где нови председник Родриго Дутерте од државе која је словила као могући 51. федерални субјект САД, постаје непоуздан савезник Вашингтона и уточиште за спољнополитичке амбиције Пекинга, чије су претензије до скоро биле доживљаване као непријатељско деловање на Филипинима.
Ипак, Египат директно зависи од финансијске помоћи Саудијске Арабије. Тога су добро свесни у све три престонице. Ову чињеницу, као и мањак инсистирања на одбрани људских права припадника организације „Муслиманска браћа“, која је нарочито омиљена у Катару и за коју су симпатије имали у Турској, отвориле су Трампу могућност повратка у нешто снажнији, савезнички загрљај Египта. Трамп генерално избегава инсистирање на поштовању људских права јер не верује у потпуности у либерални поредак.
Ухапшен писац због книге о економској политици Владе Египта!
За Трампа су политичка коректност и политика поштовања људских права, генерално гледано више алат за остваривање интереса леволибералних елита и стварање простора за избегавање директног сучељавања мишљења. Нарочиту инспирацију за изградњу оваквих ставова Трамп извесно проналази у члану своје администрације, секретару за градитељство и урбани развој др Бену Карсону.
Карсон, врхунски хирург, је током унутарпартијских избора у Републиканској партији често истицао како се бори против политике политичке коректности, која „разара демократију“. Карсон је временом постао прилично близак Трампу, упркос веома оштрим нападима актуелног америчког председника током изборне кампање. Нападима који су неретко бивали и личног карактера. Данас Карсон важи за Трамповог „политичког духовника“, са којим председник редовно разговара о библијским темама и који га подучава о значају хришћанства у савременој политици.
Текућа трагедија у Сирији изазива грудобољу. Наши заједнички циљеви морају бити деескалација војног сукоба, заједно са политичким решењем које поштује вољу сиријског народа. У том смислу, позивамо на обнављање мировног процеса под вођством Уједињених нација. Али, будите сигурни, САД ће одговорити уколико Асадов режим употребио хемијско оружје.
Трамп није задовољан чињеницом да процес из Астане не укључује и САД у креирање постратне Сирије. Иран, Турска и РФ су покушали да самостално одлуче о судбини ове државе, свесно искључујући САД из процеса. То, ипак није могуће. САД имају војне ефективе у Сирији. Војни су савезници Курда на овом простору, који контролишу немали део територије ове државе кроз војни покрет „Сиријских демократских снага“.
САД су још у време Барака Обаме 2013. године, након што је прекршио сопствено обећање и одбио да интервенише у Сирији након што је обавештен о коришћењу хемијског оружја од стране Асадовог режима, у дефанзиви.
Тиме је Вашингтон пропустио прилику да директно утиче на исход сиријског грађанског рата и оставио празан простор који је попуњен од стране РФ, Ирана и Турске.
САД су и у Обамино време веома ограничено подржавале ФСА, очито из страха да оружје предато овим борцима не заврши у рукама џихадиста. Доласком Трампа, Вашингтон се дефинитивно оријентисао само ка савезништву са Курдима и покушају креирања курдско-арапске коалиције која је формирана на простору источне и централне Сирије. Чињеница јесте да су управо борци ове коалиције, уз подршку САД и савезника заузели Раку, неформалну престоницу ИСИЛ-а, као и готово комплетну територију источно од Еуфрата.
Оштра реакција Вашингтона и појединих савезника из НАТО против евентуалног коришћења хемијског оружја припадника САА при офанзиви на Идлиб и претње интервенцијом након које се и одустало од напада на ову провинцију, говоре у прилог теорији по којој ће САД остати у Сирији у ограниченом виду и напослетку приморати оне који су попунили празан простор након њиховог повлачења 2013. године, да их укључе активније у коначан процес креирања новог устројства Сиријске Арапске Републике.
Пратите нас на нашем инстаграму СрбијаДанас.