ИМАО ЈЕ СВОЈУ УМЕТНОСТ И ТУЖНУ ЉУБАВНУ ПРИЧУ: Живот чувеног Уроша Предића је заиста нешто посебно

Урош Предић, рођен је 7. децембра 1856. године, као најмлађи син свештеника Петра Предића, у Орловату. Школовао се у Орловату, па у немачкој школи у Црепаји, а потом и од 1869. до 1876. године студирао је гимназију у Панчеву (панчевачка реалка, која је касније добила име по њему).

Његов таленат је врло брзо препознат, па је добио и стипендију Матице српске, која га је 1876. године одвела на бечку сликарску академију. Завршио ју је 1880. године у класи једног од најпознатијих бечких сликара Кристијана Грипенкерла.

Иако је био посвећен само уметности и никада није основао сопствену породицу. У Орловату је остала прича о његовој неоствареној љубави. Наводно је мајка Ане Накараде (1873-1938) била против њихове везе, вероватно због разлике у годинама. 

Предић је сматран за најизразитијег представника академског реализма код Срба. Код њега су највише заступљени портрети, иконографија, жанр и историјске композиције, ређе предео, и само један акт.

Од жанр сцена, позната дела су "Весела браћа" и "Сироче" (на мајчином гробу), затим историјска дела су "Херцеговачки бегунци" и "На Студенцу". Једна од најпознатијих његових слика је Косовка девојка. Урадио је чувене портрете председника Академије: Симе Лозанића, Стојана Новаковића (1920), Јована Жујовића (1921), Јована Цвијића (1923), Ђорђа Вајферта (1927) Слободана Јовановића (1930), Богдана Гавриловића (1935) и Александра Белића (1940). Затим портрети Михаила Петровића (1943), Ксеније Атанасијевић(1917), Бране Петронијевића (1911) итд.

Михајло Пупин је чак на изложби у Паризу 1889. године откупио његове слике "Херцеговачки бегунци" и "Сироче на мајчином гробу" и поклонио их Народном музеју у Београду.

Иконостас цркве у Бечеју је његово врхунско дело које му је такорећи послужило као узор за друге у тој области. 

И када је био у дубокој старости, био је пун позитивне ведрине и радне енергије. На жалост, неколико месеци пре смрти се попео на столицу како би ређао слике у свом атељеу, приликом чега је пао и поломио ногу. Од тога се никада није потпуно опоравио, а претпоставља се да је тај догађај и убрзао  његову смрт.

Умро је 1953. године у Београду, у својој 96. години, као најстарији српски сликар.