Панчево, то је кад се вратиш...: Ова песма је ХИМНА града, а скоро нико не зна да ју је написао Мирослав Антић

Мирослав Антић је рођен у Мокрину, а у Панчево је дошао 1941. године. Иако је желео да упише Ликовну академију, а касније и да заврши Филозофски факултет, није стекао академско образовање. Радио је као новинар-сарадник у Панчевцу где је био запажен његов стрип „Бата из Баната“ испод којег првих двадесет бројева није био ни потписан.

Црњанског са Панчевом повезује нераскидива веза: Волео је фудбал, а ево шта је писао Андрићу

Исидора Секулић је прва жена члан САНУ: Говорила је да срећна није била, ево шта је обележило њен живот у Панчеву

Пре но што се бацио на репортаже Мика је успео да начини нову „главу“ листа, која је дуго била у употреби. „Панчево – то је кад се вратиш“, песма која је изашла из његовог пера, данас се може чути свуда и постала је незванична химна града.

Кућа у којој је живео се налази на адреси Војводе Радомира Путника 7, а његова породица је била смештена и на адресама Димитрија Туцовића 63 и Браће Јовановић 19.

Осим стварањем врхунске поезије, мало је познато да се Антић бавио и кинематографијом. Режирао је пет филмова као што су: „Доручак са ђаволом“, „Земља“, „Свети песак“; а био је и сценариста за 12 остварења.

У првој половини 1954. у „Панчевцу“ Мика је објавио првих десет својих репортажа, због којих га је Панчево и изгубило. Наиме, примећене су у Новом Саду и убрзо је стигао позив да га чека посао у „Дневнику“. 

За његовим умећем Панчевци су посегли још једном, половином седамдесетих година прошлог века, када је за документарни филм о граду написао песму „Дунав се улива у Тамиш“. И данас је многим Панчевцима познат стих „Панчево, то је када се вратиш у своју душу једнога дана“, али мало ко зна ко је аутор. 

Мајка Меланија, како су је Панчевци звали, мајка Антићева, живела је у Панчеву и умрла у 101. години. Њена прича о Мики забележена је филмском камером 1998. године, али је документарац у режији Ивана Ракиџића и по сценарију Раше Попова остао је незавршен. 

Можда ће се и тога једнога дана неко у Панчеву сетити.

,,Микини дани” у Панчеву

Едукација младих о начинима за трансформацију уметничких дела из једне форме у другу дефинише основну поставку манифестације „Микини дани”, која се одржава у Панчеву. Идеја ове манифестације је да се, на пример, од Микине песме сачини цртеж, акварел или фотографија, да се сачини перформанс, краткометражни филм или представа на основу Микиних слика или текстова. Приближавање традиционалних и савремених културних тенденција широј популацији са намером супституције свих појавних облика кича и усмеравање младих ка стварним вредностима, неки су од циљева ове манифестације. 

- Највише бих волео да сами измислите моју биографију. Онда ћу имати много разних живота и бити најживљи међу живима. Остало, што није за најаву писца, него за шапутање, рекао сам у песми "Ин мемориам". И у свим осталим својим песмама. - написао је о себи Мика Антић.

Дунав се улива у Тамиш

Људи су исти као и лађе:
Подигну котве и отплове,
Ал’ свако мора једном да нађе
Поново своје старе снове.

Дунав се улива у Тамиш
Из свих мора, из свих океана,
Панчево - то је кад се вратиш
У самог себе једног дана.

Људи су исти као и птице:
Лете до сунца и до звезда
Ал’ свако мора једном да слети
Поново натраг до старог гнезда.

Дунав се улива у Тамиш
Из свих мора, из свих океана,
Панчево - то је кад се вратиш
У своје срце једног дана.

Људи су исти као и реке
Ушћа им негде на крају света
Али се свака река сећа
Вечито свога старог почетка.

Дунав се улива у Тамиш
Из свих мора, из свих океана,
Панчево - то је кад се вратиш
У своју душу једног дана.

Мирослав Антић