Српски понос! Живот и дело славног слепог гуслара Филипа Вишњића

Филип Вишњић је рођен 1767. године у имућној породици Вилића у селу Горња Трнава код Угљевика. Ослепивши у детињству од богиња, Филип Вишњић постаје професионални певач-гуслар. Путовао је по босанском пашалуку,а најважнији моменат његовог живота био је  прелазак у Србију. Упознавање устаничке Србије утицало је на рађање Филипа Вишњића као песника. Вишњићев опус обухвата седамнаест песама, 5001. стих. Две песме,које су га највише прославиле, биле су; ''Почетак буне на дахије'' и ''Бој на Мишару'', али једнако су значајне и његове остале песме; ''Бој на Чокешини'', ''Бој на Салашу'', ''Smrt Краљевића Марка'',  ''Кнез Иван Кнежевић'', ''Хвала Чупићева'', ''Бој на Loznici'', ''Bijelić Ignjatije'', ''Stanić Stanojlo'', итд. По свему судећи, Филип Вишњић не само што је био преносилац и редактор народних песама, он је и сам био творац епских песама.

После слома Првог српског устанка 1813. године, Филип Вишњић бежи у Срем и настањује се у селу Грк, које је касније по њему добило име Вишњићево. Путује по Срему, Славонији, Банату и Бачкој певајући песме о српском устанку, српском јунаштву, борбама и  утичући на тај начин на стварање и јачање патриотизма и националне свести код Срба северно од Саве и Дунава. У то време, почетком 19. века у Војводини, унутар интелектуалног круга који се формирао око гимназије у Сремским Карловцима и Српске велике православне гимназије у Новом Саду, владало је велико интересовање за дешавање у Србији, посебно актуелна су била питања у вези српског језика, српске  народне поезије. Исто тако, код просвећених и образованих Срба северно од Саве и Дунава постојала је  свест о потреби националне хомогенизације Срба уопште и конституисања српске националне културе у времену стварања модерне националне државе.  У контексту ових околности, народне песме Филипа Вишњића биле су посебно  значајне.

Боравећи у манастиру Шишатовац код Лукијана Мушицког-једног од најобразованијих српских писаца тог времена који је био наставник богословије и архимандрит манастира, Вук Стефановић Караџић-српски филолог и реформатор српског језика, је први пут чуо Филипове песме 1815. године, и исте године објавио збирку народних песама; ''Народна сербска песнарица'' са око сто лирских и седамнаест епских песама, које је Вук забележио по Срему,у Земуну, Панчеву, Сремској Митровици итд. Такође, не треба заборавити чињеницу да је један од најзначајнијих немачких писаца Јохан Волфганг  Гете био посебно заинтересован за српску народну поезију и превођење српских народних песама на немачки језик.

У тој збирци песама нашле су се песме Тешана Подруговића и Филипа Вишњића. Такође, свесни улоге коју је народна поезија имала у развијању националне културе у моменту када се одвијао процес ослобађања Србије од Турака, Српско учено друштво ( Српско учено друштво било је обновљено Друштво сербске словесности чији је рад по наредби Кнеза Михаила суспендован 1864) било је заинтересовано за песме Филипа Вишњића и писање комплетне биографије овог знаменитог српског певача и песника. Филип Вишњић је преминуо у селу Грк ( Вишњићево) 1834. године.