Језиви злочини усташа и данас се препричавају у овом лепом граду

Шид је градско насеље у општини Шид у Сремском округу, налази се смештен на падинама Фрушке горе.

То је седиште најзападније општине Срема, а налази се између реке Дунав и обронака Фрушке горе на северу и реке Саве на југу. Надморска висина је 104 м.  Област на којој је изграђен Шид је воћарско виноградарски крај, са великим винским подрумом. У склопу пољопривреде развијена је и прехрамбена индустрија, посебно прерада жита, савремена индустријска кланица (која је затворена као и већина великих предузећа) и фабрика за производњу јестивог уља, као и текстилна индустрија и трикотажа (такође затворена). У граду се налази спомен кућа и галерија познатог сликара Саве Шумановића. Према свом положају, општина привредно гравира Бачкој Паланци као већем економском и културном центру у непосредној близини.

Што се историјских чињеница тиче, није познато када је Шид формиран као насеље, већ постоје само разне претпоставке. Почетком 18. века Шид је био једно од највећих насеља између Винковаца, Вуковара и Сремске Митровице. За процене о величини и значају Шида постоје и писмени подаци. Најранији помен из тога времена је податак да је у Шиду умро Лука Наталис 1702. године, викар апостолског посланства.

За време Другог светског рата, Шид је био у саставу НДХ. Највећи од свих злочина у том периоду догодио се 28. 8. 1942. године, на Велику Госпојину. Већа група усташа, на челу са Виктором Томићем, дошла је из Загреба и у току ноћи је започела рација. Ухапшено је 142 Шиђана (125 мушкараца, 13 жена и 4 детета). Сви они су стравично мучени, и на крају, њих 121 је возом пребачено у Сремску Митровицу где су стрељани. Међу њима је био и чувени српски сликар Сава Шумановић. Рација у Шиду се одвијала у склопу веће рације која је изведена на територији целог Срема, а у којој је убијено преко 6000 људи, већином Срба, мада је било и Јевреја и Рома.

У дворишту среског суда у Шиду истерали су жене, децу и људе, пустили воду из чесме и натерали их "да седну у воду", а усташе су то гледале и тиме се забављали. Како су сви имали руке везане на леђима, а од силних батина изнемогли, многи нису могли да седну на земљу, већ су потрбушке падали. Виктор Томић их је ногама тукао и газио по њима.

Усташе су у августу 1942. године затвориле много Срба, а међу њима и Кузмана Славујевића. Када је око 5 сати ујутро дотеран у двориште среског начелства "и видео доведену малу српску децу, толико је био ганут, а у исто доба и разјарен, да је усташама псовао мајку". Како су му руке биле везане на леђима, ухватио је зубима најближег усташу за гушу". У том моменту му је прискочио Виктор Томић, ударио га железном полугом по глави тако жестоко да је одмах онесвешћен пао на земљу. Да би га привели свести, полили су га водом, однели у подрум, где је било других Срба затвореника, и ту му пред свима најпре чупали клештима нокте са ногу и руку, а потом му ножем одрезали обе руке заједно са плећкама, те је у највећим мукама умро.

У Шиду су Срби ужасно тучени и на све могуће начине злостављани. Домаће усташе су их нагониле да један другоме лижу крв из рана, па их онда пустили кућама. Кузману Славујевићу су пред већим бројем Срба, чупали клештима нокте, са руку и ногу "а потом ножем одрезали обе руке заједно са плећкама тако да је у највећим мукама умро". У дворишту котарске општине у Шиду Србе су тукли "кочевима, секирама, столицама, и неким гуменим пендрецима, који су на врху имали неко шиљато железо које је са жртава чупало месо".

У селима шидског среза у разним саопштењима се увек наглашавало да се то и то „забрањује Жидовима, Циганима и Србима"

Срби су између осталог уцењивани и у виду разних контрибуција. Тако је у Шидском срезу појединим селима било одрђено да плате 100,150 па и више стотина хиљада динара. Село Батковац имало је да плати 150.000. Разрез је био учињен према имовном стању грађана, тако да су појединци имали да дају између 5.000 и 20.000 динара. Сваком Србину који није дао новац саопштавано је да се одмах сели у Србију, а целокупна имовина му је одузимана у корист хрватске државе. При полагању новца свако је мора да потпише изјаву да новац даје драговољно "за унапређење усташког покрета". Угледни трговац Молдован из села Јамена, није донео тачно назначену суму у одрђени час, па је због тога заклан у усташком стану у Шиду. (Вероватно село Батровац у оригиналу село Батковац)

Приликом пљачкања српских кућа у Срему усташе су односиле "боље капуте, бицикле, златнину, готов новац", а поред тога "маст, брашно мушке астраганске шубаре, чизме, шиваће машине и све што им је пало шака"