ЗЛАТНА ГРЕДА Новог Сада: У овој улици живели су познати историчари, књижевници, угледни трговци, цењени свештеници (ФОТО)
Понос града, али и целе Србије
Према историјским подацима, првих година насељавања Новог Сада, улице су се градиле по гредама које су биле заштићене од поплава, па је то разлог данашњег неправилног распореда улица у граду. Једна од првих које су саграђене је Златна греда, улица која је осим по старини позната и по томе што су у њој живела многи велики песници, историчари, угледни трговци, цењени свештеници, учитељи...
Прочитајте и:
Зграда број 1 припадала је великој добротворки Марији Трандафил. Рођена у породици Поповић, Марија је, према подацима, била писмена и одлично познавала немачку литературу. Удала се за Јована Трандафила, грчког трговца крзном из Ердеља. Пошто су им деца рано умрла, као и Маријина браћа, отац и мајка, читаву имовину породице Поповић остављају завештањем својој ћерки.
Након смрти Јована Трандафила, Марија се враћа у своју родну кућу где и умире 1883. године. Тела Трандафилових покопана су у крипти Николајевске цркве у Новом Саду. Сву своју имовину Марија је завештала Српској православној цркви и Матици српској. Иза Марије остали су бројни племенити подвизи, задужбине које су помагале деци при школовању.
Више о овој "највећој српској добротворки" можете прочитати ОВДЕ.
Преко пута је гимназија "Јован Јовановић Змај, и то на месту где се налазила родна кућа овог великог песника. Основана 27. јануара 1810. године у граду који је од 1748. уживао статус слободног града у Аустријској монархији, а био је и најзначајнији економски и културни центар Срба на простору Балкана. Основао ју је трговац и грађанин Новога Сада, Сава Вуковић од Берексова, пошто је поклонио износ од 20.000 форинти за ту сврху.
Кућа са бројем 10, са по четири полукружно завршених прозора са сваке стране ајнфорт-капије, изузетно декоративно је обрађена била је дом академика Јована Радонића, историчара и библиотекара. У старој кући на овом плацу живео је познати сликар и писац Новак Радонић.
У кући број 13 становао је секретар Матице српске и дугогодишњи уредник Летописа, др Милан Савић, са ћерком, познатом песникињом Аницом Савић-Ребац. Кућа Савића у Новом Саду била је центар окупљања књижевника, уметника и осталих значајних личности почетка 20. века међу којима су Лаза Костић, Јован Јовановић Змај, Симо Матавуљ, Урош Предић и многи други који су посећивали дом њеног оца.
Права "златна греда" града
Улица изграђена је на дугачкој греди, која је издигнута изнад околног земљишта и Дунав је није плавио, због чега ие и названа златном. Називала се у XIX веку на мађарском "Aranydomb утца" (улица Златне греде), а после смрти песника Јована Јовановића Змаја добила је његово име. Оно није мењано ни између два рата, па ни за време мађарске окупације. Кад је после II светског рата Главна улица добила Змајево име, враћен је овој улици првобитни назив. На десној страни где је сада гимнастичка дворана Змај-Јовине гимназије, налазила се родна кућа великог песника. Спомен-плоча на фасади обележава ово место.
У најранијој младости окренула се књижевности, а захваљујући очевој подршци већ је у својој 12. години штампала прве преводе, а наредне године и своје прве песме у листу Бранково коло, да би са свега 17 година објавила и свој први есеј.
Осим Гимназије, све куће у улици Златне греде су приземне и претежно стамбене, породичне. Само је на последњој с леве стране дозидан спрат. Грађене су у историцизму, класицизму, а због честих преправки многе зграде изгубиле су одлике првобитног стила.
Две последње зграде у овом делу улице, припадале су пре рата адвокату др Оскару Ципрису, који је страдао у рату. На углу Златне греде и улице Милована Видаковића, под бројем 15 становао је цењени свештеник Милан Ћирић.
Битан дан за Нови Сад: Данас се обележава годишњица ослобођења у Великом рату
Дом породице Малешев посебано је интересантан познаваоцима историје, јер је у једном периоду ту живео први српски социјалиста, Светозар Марковић и то у петиоду између 1872. и 1873. године.
Рођен је1846. године и био је оснивач социјалистичког покрета у Србији и први теоретичар реализма у српској литератури. Покренуо први социјалистички лист у Србији "Раденик" 1871. Његове идеје су имале велики утицај на развој социјалистичке идеологије и политике у Србији и на Балкану.
Због напада на власт, године 1874. осуђен је на девет месеци затвора, из којег је изашао тешко нарушеног здравља. Убрзо га је, у двадесет деветој години покосила туберкулоза. Преминуо је 1875. године у Трсту.
Касније је у овом дому становао директор гимназије Стеван Милованов.
Зграда под бројем 25 грађена је у грађена у стилу исторцизма, са елементима сецесије, са карактеристичном капијом од кованог гвожђа. Ту је једно време живео песник Лаза Костић. Основну школу је учио у месту рођења, гимназију у Новом Саду, Панчеву и Будиму, а права и докторат права на Пештанском универзитету. Службовање је почео као гимназијски наставник у Новом Саду; Затим постаје адвокат, велики бележник и председник суда. Све је то трајало око осам година, а потом се, све до смрти, искључиво бави књижевношћу, новинарством, политиком и јавним националним пословима. Говорио је грчки, латински, енглески, немачки, француски, руски, мађарски језик. Изабран је за члана Српског ученог друштва 27. фебруара 1883, а за редовног члана Српске краљевске академије 26. јануара 1909. године.
Написао је око 150 лирских и дванаестак епских песама, балада и романси, три драме и бројне текстове полемичког карактера, предавања, скице и фељтоне. Његовим најзначајнијим преводима сматрају се Шекспирови Ромео и Јулија, Хамлет и Ричард ИИ. Написао је и неколико приповедака: Чедо вилино, Махараџа и Мученица. Лаза Костић је умро је 1910. године у Бечу, а сахрањен је на Великом Православном гробљу у Сомбору. Остаће запамћен као један од најзначајнијих књижевника српског романтизма. Своју најбољу песму и једну, по општем мишљењу критичара, од најлепших песама српске књижевности уопште, Санта Мариа della Салуте, Лаза Костић завршио је пред смрт. Писао ју је 14 година. Песму је посветио Ленки Дунђерски, најмлађој ћерки Лазара Дунђерског - трговца и велепоседника, у коју је био заљубљен иако је била доста млађа од њега. Песма је настала након Ленкине смрти 1895 године.
Удружење које чува традицију: "Брежанке" су жене које се баве хуманитарним радом у Сомбору (ФОТО)
На некадашњој кући апотекара Неранџића, под бројем 31, налази се спомен-плоча која обележава место где је била родна кућа Ђуре Даничића, филолога светског гласа, блиског сарадника Вука Караџића.
Рођен је под именом Ђорђе Ј. Поповић, као четврти син новосадског свештеника Јована Поповића, у Новом Саду, 1825. Прве школе учио је у Новом Саду и Пожуну, а правне науке у Пешти и Бечу, где је дошао 1845. године. Под утицајем Караџића и Миклошича почео је да се бави словенском филологијом, којој је касније, а нарочито проучавању српског језика.
Ако вас пут нанесе у Сомбор, ових шест знаменитости не смете да пропустите (ФОТО)
Године 1856. постао је библиотекар Народне библиотеке у Београду и секретар Друштва српске словесности, а 1859. професор Лицеја (Велике школе). Године 1865. оставио је професуру, и на кратко време постао чиновник Управе пошта, а 1866. отишао је у Загреб за секретара тада основане Југословенске Академије. 1873. се вратио на катедру српског језика у Велику школу у Београду, предавајући у њој до 1877.
Отишао је затим на одмор у Загреб да продужи рад на започетом великом Рјечнику хрватскога или српскога језика. На том послу га је и затекла смрт. Његово тело пренесено је новембра исте године (1882) у Београд и ту је сахрањено на Марковом гробљу. Своје презиме заменио је 1847. презименом Даничић, којим се потписао на првом свом научно-полемичком раду Рат за српски језик и правопис и при том презимену је остао.