БОБ ГЕЛДОФ & THE BOOMTOWN РАТС НА EXITU: Повратак бунтовног срца рокенрола, 40 година од Ливе Аида

Сер Роберт “Боб” Гелдоф, ирски музичар, активиста, контроверзни антихерој и човек који је рокенролу дао нову сврху крајем 20. века. А уз њега – ни мање ни више него његови The Boomtown Ратс, бенд који је померио границе панк рока и њу вејва још у седамдесетима, кад су „штакори из нагло саграђених градова” одлучили да дигну глас против летаргије, рата, неправде – и досадних понедељака.

EXIT је одувек знао да споји забаву и поруку, плес и промену, хедонизам и одговорност. И ове године, са појавом Боба Гелдофа на Петроварадинској тврђави, тај дух се враћа у пуном сјају. Јер, није то само још један концерт – то је подсећање на оно кад је музика имала моћ да покрене свет. И то дословно.

Од Дублина до Ливе Аида: Како су „Штакори“ ушли у историју

The Boomtown Ратс су настали у Ирској 1975. године, као панк одговор на тадашњу друштвену депресију и потпуно провиницијални дух (незамислив за Ирску 50 година касније). Боб Гелдоф је већ тада био нешто више од фронтмена – био је мегафон генерације која није хтела да ћути. Синглови попут „Рат Трап“ и посебно антологијска „И Дон’т Like Mondays“ постали су глобални хитови, али и сведочанство о томе како се бунт може преточити у рефрен.

Њихова музика није била „чиста“ панк енергија као код Sex Пистолса, нити хладни њу вејв у маниру Joy Дивисиона – The Boomtown Ратс су били шкрипави, цинични и истовремено заразно мелодични. Гитаре су режале, текстови су сецирали свет око себе, а Гелдоф је својим шармом – негде између dandyja, проповедника и уличног филозофа – постао „квазиполитички” вођа без странке. Легендаран је њихов наступ на The Топ оф the Попс са песмом „Рат Трап” где на почетку цепају слике Јохна Траволте, симболички пресецајући везе са „мрским” диском – тадашњим непријатељем панка и њу вејва #1, и где Гелдоф „свира саксофон” дувајући у свећњак – са све правим, запаљеним свећама. Гелдоф је био нека врста прото-Јарвиса Цоцкера и Пулпа из оног времена.

Знају ли они да је Божић?

Али права експлозија је уследила 1984–85. када је Боб Гелдоф, шокиран призорима глади у Етиопији, окупио музичку крему Велике Британије за пројекат „Банд Аид“ и чувену песму „До They Know Ит’с Christmas?“. Наиме, можда се млађе генерације не сећају, али почетком 80-их је дошло до велике глади због промене режима и грађанског рата, а ТВ-и су, ра разлику од претходних масовних умирања, били у сваком дому, и све је било преношено, на језу целог света. Британска војска је бацала храну из ваздуха, али то није било довољно.

Гелдоф је погледао репортажу Michaela Буерка на BBC-ju и потпуно се одузео од ужаса, и то га је држало и када је случајно у студију срео шкотског музичара Мидгеа Уреа (Ultravox), где му је пала на памет идеја „добротворног сингла”. Одмах је позвао Спандау Ballet, Дуран Дуран... и ствар је била решена. Сви су се одазвали, без сујете, а добили смо један од најзначајнијих синглова историје, који сваког Божића заседне на чело топ листа. И Американци су се укључили са синглом „We Аре the World”, и Југословени са „За million година”, коју у последње време често чујемо. Финансијски, укључио се цео свет: Совјети, Источни Немци, Западни Немци, Пољаци, Французи... Па опет, Боб је закључио да може и боље. И више од тога.

И затим, 13. јула 1985. – догодио се Ливе Аид.

Ливе Аид: Дан кад је свет стао да би слушао музику

Био је то концерт који је у реалном времену спојио свет пре него што је интернет то могао. Стадион Wembley у Лондону и ЈФК стадион у Филаделфији, повезани сателитима, уз ТВ пренос у преко 150 земаља, пред око 1,5 милијарди људи. Наступали су Queen (легендарни наступ поново овековечен и у филму о Freddyju), Давид Bowie, У2, The Who, Лед Zeppelin, Madonna, Боб Dylan, а иза свега је стајао он – човек који је говорио, викао, преговарао и шармирао, само да би прикупио што више средстава за гладну Африку.

Иако никада није био музичар који пуни стадионе као соло извођач, Гелдоф је постао лице једне епохе – бунтовне, ангажоване, неодустајне. Ушао је у историју као Сир Боб (неправилно, али у шали и од миља), витез без оклопа, али с гитаром и гласом који не прашта равнодушност.

Овог лета, долази на EXIT – и то није само наступ, то је позив на буђење. И подсећање да су песме некад значиле нешто више од алгоритамски генерисаних ТикТок хитова уз које се плеше 10 секунди.

The Boomtown Ратс: Повратак „Штакора“ који још уједају

Иако су The Boomtown Ратс 1986. године престали с радом (Гелдоф је почетком 90-их имао успешну каријеру са песмама као „И Дон’т Минд“), Гелдоф их је окупио изнова 2013. године – да би свет подсетио да „штакори“ никад заправо не нестану. Бенд је данас мешавина ветеранске енергије и вечите борбе против досаде и апатије. Песме попут „Лоокинг Афтер Нумбер Оне“, „Банана Републиц“ и наравно „И Дон’т Like Mondays“  звуче и даље свеже – можда зато што свет, 40 година касније, и даље понавља исте грешке. А Boomtown Ратс су увек били бенд који о томе пева – без шминке, без цензуре.

Гелдоф на сцену не долази да би одушевио – већ да би шокирао, покренуо, распалио ватру у публици. И не сумњамо да ће и на Exitu то урадити. Јер, док неки долазе да буду виђени, он долази да вас натера да видите. Ништа боље за ово бунтовно доба где се отварају очи, а у свету се дешавају ствари које руше све наше примисли нормалности.

Свет 40 година после: Да ли је Ливе Аид још могућ?

У години када Ливе Аид слави 40 година, поставља се питање – може ли се такво нешто данас поновити? Да ли би свет стао због једне песме? Да ли би Billie Еилисх и Бад Bunny снимили дует за Етиопију? Или смо заувек изгубили тај дух заједништва? (У Етиопији је поново рат и град, нажалост, као и у суседном Судану и Јужном Судану, а музичари ни да писну!)

Боб Гелдоф сигурно мисли да још нисмо изгубљени. У интервјуима и даље грми против похлепе, глупости и климатске пасивности. The Boomtown Ратс су, у том смислу, његов микрофон за поруке које друштвене мреже често угуше. EXIT, као фестивал са душом, право је место за ту поруку. Јер док свет гори, а алгоритми “се смеју”, на Петроварадинску тврђаву стиже човек који је једном рекао: „Ово није концерт. Ово је рат против равнодушности.“

И Don't Like Mondays, бут И лове Exits

Гелдоф не воли понедељке – то знамо сви. Али ако негде може да заволи четвртак, то је сигурно EXIT. Фестивал који је настао из протеста, из борбе за слободу, и који сваке године окупља хиљаде људи који верују у моћ музике да мења свет. Наступ Boomtown Ратса није само концерт – то је лекција из историје, жива демонстрација како уметност и активизам могу да иду руку под руку. А Боб Гелдоф – он није само музичар. Он је сведок епохе, жива легенда и неко ко ће на Exitu показати да „стари штакори“ још знају да гризу. И те како.

Није заборавио ко је ни сада – једнако борац против неправде колико и музичар. Тако је и крајем марта, на каналима друштвених медија Exita пружио подршку студентима Србије у њиховој борби за боље сутра, рекавши: „Поносни смо што наступамо на Exitu, 10. јула, на вашој 25. годишњици, једном од последњих преосталих независних фестивала. Управо ове године обележава се 40. година од Ливе Аид-а и ми смо веома импресионирани тиме што студенти у Србији раде у својој борби за правду, баш као што је Ливе Аид покушавао да уради пре 40 година. Зато, наравно, стојимо уз студенте Србије, стојимо уз EXIT фестивал. Увек смо свирали музику која изражава слободу, промене и правду. И то ћемо радити 10. јула на EXIT фестивалу. Стојимо уз вас“. Ирски инаџија какав јесте, није могао оћутати, а после притисака на фестивал, верујемо да ћемо чути од њега штошта и са стејџа.

Придружите му се – не само због носталгије, већ због будућности коју вреди градити. И то гласно. Срећом, EXIT се не одржава понедељком, па не морамо бринути за Бобово расположење на свирци.

Аутор: Жикица Милошевић