"Дао сам отказ корпорацији и то је био НАЈБОЉИ ПОТЕЗ ИКАДА" Бркови славе 20 година прашења на сцени- СПЕЦИЈАЛНО је права реч!

Гост портала Србија Данас био је члан бенда који већ 20 година праши на нашој сцени. Њих нећете толико често сретати у медијима, иако имају верну публику, сјајне наступе и милионске прегледе на платформама. Самим тим, још већа нам је била част да угостимо Ведрана Пехара, познатијег под надимком Шемсо 69, фронтмена бенда Бркови.

Неколико деценија уназад, на домаћој музичкој сцени, један бенд је испливао као симбол енергије, провокације и аутентичности. Њихов језик је био директно повезан са животом, њихов звук је био химна бунтовницима и свима који су одбијали да се уклопе. Године 2004. означиле су почетак овог незаустављивог пута. Петорица момака повезана симпатијама према пунку, пићу и животу, створили су музичку појаву која ће оставити трајни печат на сцени. Њихов први албум "PunkFolkWellness" није само био увод у њихову музичку каријеру, већ и у њихову суштинску филозофију - искреност, храброст и непоколебљив став. 

Кроз године, Бркови су еволуирали, али су остали верни својим коренима. Њихове песме су биле протестне химне, али и химне љубави, живота и слободе. Нису се либили да изазову систем, али су истовремено славили људски дух и заједништво. Албуми попут "Пизда материна" (2014) и "Торзо Даде Топића" (2016) само су продубили њихов утицај и проширили нихову армију верних фанова. Наравно, није све било само песма и смех. Пут је био испуњен изазовима, падовима и препрекама... али Бркови су показали непоколебљивост и одлучност. Без обзира на све, њихова енергија није јењавала.

Данас, када славе своју двадесетогодишњхицу, Бркови гледају уназад с поносом, али и с одлучношћу да наставе даље. Њихова музика не застарева, њихов глас не бледи. Напротив, они су попут финог вина, све бољи с годинама. Дакле, подигнимо чаше  и наздравимо овим момцима који су нас инспирисали, провоцирали и држали буднима током две деценије и нека њихова музика настави да нас подсећа да је живот превише кратак да би се био обичан.

• Кажи ми како си путовао, познато је да сте стално у покрету, због честих наступа у региону. Имате једно дуго искуство са цариницима, како је било овога пута?

- Ми смо се већ навикли, доста нас и знају. Кренули смо рано, имали смо и емисију где смо наступали као цео бенд и онда је требало доћи тамо у 10, а кад иде комби, доста смо спорији. Онда, наш члан, Игор, живи у Бања Луци, па га ми онда купимо на ауто-путу, тако да увек рачунамао на 6 сати, јер идемо комбијем. Цариници и полицајци нас баш воле и увек нам јављају ситуацију. То је једна јако добра ствар, осећаш се лепо када долазиш и када те прихватају, поздрављам их овом приликом.

• Хвала им и у наше име. Ти си тиме на неки начин и демистификовао живот једне панк или рок звезде, да тај живот баш и није толико гламурозан, колико се то чини из наше перспективе. Да ли си због сталног живота у покрету ошишао косу?

- Ја нисам звезда, и то треба демистивиковати. Нисам ја ништа посебан и другачији у односу на друге људе. Свако има нешто своје што воли и чиме се бави. Ја сам само имао среће што сам успео да радим оно што волим, тако да нисам морао да правим никакве компромисе. Косу сам ошишао у Корони, пријатељ Центала ми је дао кућу на мору у то доба за ситан новац, на месец дана. Срамота ме и рећи, нисам никада био толико дуго у цугу на мору. Није било свирки и питао сам се да ли баш тако морам да изгледам. Некако ми је дошло до промене, како се и у свету све променило. Имао сам ту "крепану мачку" на глави и онда је то требало прати и сушити... и онда сам је ошишао, практичније је. Сад идем кроз живот лакши...

• Сви чланови бенда се представљају по надимцима (Томац, Шарац, Талентино, Тобица, Шемсо 69), одакле потичу ти надимци? Има ли твој надимак везе са Шемсом Суљаковић?

- Па и има. Ја сам нешто седео за компјутером док сам правио песме, и онда ми је дошао један пријатељ, бубњар, и рекао ми је да бих се требао звати као Шемсо 69, јер постоји панк бенд Схам 69. То и јесмо, спој фолка и панка. Иначе, ми волимо да дајемо надимке, ја поготово имам ту склоност. Знаш, када је седам мушкараца у комбију, логично да се нећемо звати Марко, Иване... досадно је. Овај стално носи ту торбицу, не одваја се од ње. Ја га зовем "торбичар". Тако је добио надимак Торбица. Овај вози и има 2-3 телефона који звоне. Сви га зову: те ови да им вози намештај, те да превезе неке глумце, те ово, те оно... ја му кажем: "ти си централа, ти радиш као централа". Тако и оста, сад га сви тако зову. То је нормално када се дружимо, да смишљамо неке надимке. Ја сам тако и одрастао, тада је давање надимака било модерно, поготово за мушкарце. Ако немаш надимак, некако ниси прихваћен на улици, него си некакав штребер. За жене то баш и није случај, ту треба бити пажљив. За фрајере може бити сваки добар. На пример, ако га зову "Црни", он је одмах дабар, знаш, фрајер... "Џек", "Џони" - супер! 

• Негде сам на почетку напоменула да сте бенд који не познаје границе. Ни језичке, ни државне, ни жанровске, ни многе друге, али жанровске поготово. Шта значи одредница панк фолк welness? Да ли то значи да имате уговор са неким СПА центром и делите уз купљене карте и термине за сауне? :)

- Тако је. Не познајемо границе. То се односило тада, у том моменту на неку атмосферу на концерту, која је као у сауни. Кад тела уђу у простор, па се сви изнојимо и скупи она кондензација, и онда пада назад, а људи одлазе одатле срећни и весели, вичући катарзично ААА! Били сте на концерту и тако је добро да након посла и свих глупости које сте доживели помислите: "сад сам се овде опустио"! Ми смо и свачији и ничији. Немамо те, што кажеш, границе у глави. Када их бар не би било, много би лакше ми путовали и све, али добро. А опет - нисмо ничији, јер нисмо ни на чијем платном списку. Ми сами себи одређујемо свој наредни корак, па и ако погрешимо, знамо да смо сами криви, ако успемо, онда знамо да стојимо иза тога и мислимо својом главом. 

• Једни сте од ретких који функционишу без издавачке куће?

- У почетку сам се прибојавао како ће функционисати бенд без издавачке куће. Међутим, сад видим да је то била супер одлука, иако верујем да другачије нисмо ни могли, просто смо такви. Из таквог миљеа долазимо, у таквим бендовима смо и пре свирали, тако да се то подразумевало - да ми нећемо никога, нити да ми желимо то. Појавом интернета, све је почело ићи нама у прилог - све је отишло на стиминг и даунлоад, а ми смо ту већ били на свом терену, тако да ето, могу и нешто научити од нас. (сетили смо се Ђусовог верса: "први милион сам зарадио 2003, али за издаваче, не за себе". Иако је Ђус сасвим спонтано зашао у нашу причу, био је први извођач на нашим просторима који је помешао фолк са модерним звуком, а често је експериментисао и са панком).

• Бенд Бркови је настао 2004. године, ти се прикључујеш 2007. Која је твоја улога у бенду?

- Ја радим и музику и текст. Мој услов да приступим бенду је био да кренемо од нуле. Оставили смо само име и једну или две песме да се зна да је то тај бенд, да није све ново. Име ми се допало, занимљиво је. Фактички, ми смо кренули те 2007. и ништа нисмо имали снимљено, а неке 2009/10 смо издали први албум, и ту је, у ствари, заиста кренуло све ово што сада славимо.

• Заиста си добар што се тиче тог фолк мелоса, имаш изражен осећај за то. Све твоје песме су животне, представљају на један забаван начин ситуације у којима се сви некада нађемо. Којој певачици или певачу би радо написао песму?

- Ја сам из Мостара, тако да прва моја касета, ја мислим да ми је стара поклонила - од Неџада Савковића. Ја сам панк почео да слушам много касније, у тим неким фотмативним годинама. Браћа су ми слушала рок, а то је мени било досадно, ја сам хтео нешто ново. А што се тиче песме, један јако добар текстописац ми је дао текст, те сам ја направио музику за две песме, и једна од те две ми сад мирише мало... зависи у коју страну би отишла, али мирише ми на Ацу Пејовића, ако окренеш мало на поп и до Јоксимовића и Самарџића, а може и да оде на Недељка Бајића Бају. Све је ствар у аранжману. Све је то још у повојима. Ја то сад имам, али сад немам времена, двадесет је година Бркова и лудница је око тога, али једног момента, кад ми се пружи прилика ћу извођачима понудити ту песму. За сада ми није амбиција и није оно чиме се бавим, то радим из забаве. 

• Управо си изговорио једну јако битну ствар, а то је уједно и повод нашег разговора. Бенд слави 20 година постојања великим концертом на Калемегдану!

- Сад напокон можемо открити и микролокацију. Раније је то био само Калемегдан, сад знамо да ће то бити Доњи град. Јако смо узбуђени и срећни. Имеђу осталог, упознао сам сјајне људе који ће сарађивати овога пута са нама. Ово је највећи до сада концерт  Бркова и у продукцијском смислу, поготово визуелно. Могу са сигурношћу да тврдим да че бити и најпосећенији. Те неке идеје које ми је човек представио, ја то у животу нисам видео. Остао сам шокиран, али позитивно. Све време се штипам и питам се јесам ли ја све ово заслужио, да ли то сада треба баш толико да се буде грандиозно, али наравно драго ми је, нећу се ни жалити. Захвалан сам на свој тој подршци. Од тог цариника и полицајца до продуцента или свих тих генијалаца и техничара до не знам... када сам видео једном да нам је на концерт дошао и православни свештеник, то ми је било баш оно... стварно вам хвала што сте то препознали! Овде нас и медији, које си поменула, доста широких руку дочекују и на томе такође осећам велику захвалност. То заиста није мала ствар. 

• Београд је одувек био ваш град и сматрамо вас својим. Имамо дуг заједнички историјат концерата и фестивала...

- Ми смо заиста све степенице прошли. Од оне свирке на лађи која се звала ваљда Олимпик или тако нешто, па Underworld, па Божидарац, па Дом омладине мали, велики... па онда после дошли смо до Хале спортова и мало-помало по тим неким... на Беер фесту, иако ту свира још доста извођача. Где ти код нас можеш свирати испред 100.000 људи! Стане ти оно, да се смрзнеш. Ја и дан-данас кад се сетим, буде ме страх. И онда сад ово као - Доњи град. Нисам ни знао шта то сад значи! Увек дођем у хотел, аутобус, тамо-вамо, немам ја ту пуно времена. Али када сам дошао јуче тамо и видео колико је то! Уф... значи, страшно! 

• Каква је емоција када се сетиш тих првих концерата, а каква је када помислиш на овај сада. Шта се променило?

- Када помислим на те прве концерте, падну ми на памет све те смешне ситуације и лудорије. Наш тај први концерт је требао да буде отказан јер се наш басиста напио, а он никада не пије у животу, него је нешто имао проблема љубавних, па су га неки фитнес тренери дошли и напили га, тотално је био неупотребљив. Смотали смо га као тепих и држали доле на поду, а онда сам осетио потребу да се искупим и кажем људима извините, ево свираћемо следећи концерт џабе, само немојте замерити. А они кажу: "не, не, не! То је баш супер, баш је добро што сте такви", било је доста лудих ствари. Сад сам више некако у чуду. Шта је ово? Како је овако нарасло? Као да је неко други! Као да ја гледам себе на телевизији, као... шта је ово? Хоћу ли се ја заиста попети на ту бину и то ће као... доћи ће толики људи због тога, због тих песама које и даље гледам као да не морају бити нужно моје, оне су свачије. Јако сам изненађен.

• Да ли сте нам припремили неко специјално изненађење?

- То што сам ја видео, то је заиста нешто... специјално је права реч! Мислим, не знам како да опишем, јер ја то нисам доживео. Кад будем доживео, онда ћемо причати, као и ти и свако ко дође. Ја не могу себе слушати, те сам увек гледао да нађем неког објективног. То што су они мени представили, с наше стране могу рећи да ми никада нисмо звучали боље, јер сада имамо такву поставу и људе који растурају - могу то слободно тако да кажем! Ми, који смо мало лошији, или ако смо уопште музичари, смо се исто прилагодили и научили доста тога, напредовали смо колико смо могли и свираћемо најдуже до сад. Нама се људи увек жале: "што тако мало, завршили сте превше брзо". Е сад нећете! Сад ћемо вам свирати стварно доста песама, али опет не бисмо хтели ни превише, да накрцамо и гостију и свега. Ипак има нека граница пристојности колико треба. Ја се надам да ће све испасти савршено, само се прибојавам да не буде нешто, да се нека глупост не деси - али ваљда неће - рекао је најшармантнијим тоном Шемсо.

• 20 година је дуг период, како ти звучи када себи изговориш "20 година је прошло"?

- Да, али време је релативно! Тих 20 година није исто што и неких других 20 година, рецимо, нечег лошег. Рецимо, 20 година неке временске неприлике или рата или болести, глади, је ужасно. Али, ових 20 година ти је оно: цап! Није то ефективних 20 година, 20 година траје. Ја сам, рецимо 6 дана недељно кући седео, а седмог сам свирао. Имао сам проби колико сам имао или дружења или активности. Добро, размишљаш ти све време о томе. Мени је то све, мени је то главна ствар, али знаш, време се сузи. Мени су те године док се бенд устоличио, док смо ми кренули да ваља. Те прве две године када сам ја дошао нисмо ништа снимили, свирали смо 3-4 свирке годишње, оно, без везе. Онда прођеш оно: свирање по кафићима и свашта још нешто ту има, тако да би требало, када би човек рачунао, да кад смо кренули да путујемо, када смо постали баш оно бенд у том смислу, поготово 2015, када сам ја дао отказ и уверио се врло брзо да је то прави потез, да ја могу и живети од тога и купити храну одећу неку...

• Сви сте ви имали приватне послове пре овога. Чиме си се ти бавио?

- Ја сам радио све и свашта. Прво сам радио у једном клубу. Пријатељ мој један је био мало јачи и предложио ми је да радим у клубу. Међутим, то нису они клубови где долазе они напуцани ликови, него алтернативци, металци и панкери. Али ја просто нисам био тај, како ћу ја то... некако ми то не стоји, па сам морао мало ту да се припремам, да преживим. Радио сам на улазу, па је ту било и неких лепих и ружних ситуација, а у међувремену сам судирао и завршио сам физиотерапију. Ја сам по струци физитерапеут! Међутим, онда сам сконтао да ми ни то није требало у животу, јер ја ни са тиме немам никакве везе у ствари, осим што сам ишао у средњу медицинску, па хајде, оно... али сам схватио да нисам тактилан, боли ме душа кад видим малу децу - требао бих им помоћи, а ја се сав блокирам! Нисам ни за спорт баш нешто, па да будем у неком клубу и седим на клупи... а у болници се поготово не могу замислити, ја сам хипохондар, од тога се јежим! Било је тешко зарадити неки новац за пристојан живот од тог редарења по клубовима, па сам се преко везе запослио као портир преко везе. Сад то не звучи нешто посебно, али је то била јако богата корпорација, где сам имао супер услове. Чувао сам неку зграду, али сам имао јако добру плату, сигуран посао, све на време. Било је заиста добро сас те стране. И била је одлука, шта сад? Да ли бих се требао бавити музиком или... јер музика је ризик. Са друге стране, баш и не можеш. Било је доста заказаних концерата, тако да сам се морао одлучити за једно. Нисам могао више. Ја сам једно време покушавао и вукао та два заједно. Али, то су биле и ноћне смене, а и овамо радиш ноћу... тако, на пример, дођем из Крагујевца, са фестивала у прву смену! Обучем оно одело и седим на рецепцији и ови ме гледају, а мени се врте слике Ингвија Малмстена! И онда тај неки дошао и пита ме: "где је овде канцеларија 202", а ја га гледам, оно... не могу себи доћи! Па онда кућа... знао сам да не будем кући и по 10 дана. Тамо се пресвлачим у фирми, из коимбија ме ови искрцају... и видео сам да нема више смисла. На послу су ми рекли да ћу морати да се бар петак или суботу појавим на послу, а мој пријатељ Марио натрпао концерата... значи: или-или! И ето! Сва срећа да сам напустио корпоративни систем, јако сам срећан.

• Који ти је најдражи моменат који имаш са бендом? Сигурно имате читаво море анегдота, а ја сам чула да си љубио Синана Сакића, да ли је то истина?

- Ајој, то је невероватно. То нон-стоп траје! То се просто не може објаснити. Шта год, одакле год да кренеш. Тај наш бубњар... па ја сам сигуран да ниси у животу такву особу упознала. И тако сваки од чланова. Кад то крене свако своје... невероватна енергија. Па онда публика: долазе ови, они... ту нема чега није било! Нисам пољубио Синана Сакића, пољубио сам му ципелу, из поштовања. Имао је супер ципеле, онако фолк. Али је и он мене пре тога угостио, а први пут ме је видео у животу, прихватио ме је. Онда сам чуо од неких пријатеља да је то врхунац поштовања... има и оно да му очистиш ципеле. Ја бих и радио - чистио ципеле било коме, а камоли некој легенди и онда сам... добро, било је ту и мало пића... и ја заиста јесам, да! Сагнуо сам се, јер је он био на бини, а ја сам био доле. Онда сам пришао, мало обрисао и пољубио му ципелу. Шта сад, моја ствар, имам право. Није то сад нешто да се хвалиш, али ето, десило се! Свега је ту било. Једном су два сата причали о папучама. Једном су се умало потукли око правог рецепта за болоњез. Јако ме забавља наш бубњар, он ми је врх! Једном се посвађао са девојком, па је код мене спавао. Тада сам му ја био како тата, давао му излазак до 11... и онда он долази, а ја га чекам за столом, мало љут кад закасни. То је невероватно шта смо преживели и ти моменти су ми онако најдражи. Стално је добро! Једва чекам да видим шта ћемо следеће да радимо! То не бих дао ником, то је светиња!

• Ви се, дакле, јако добро слажете? Зашто су онда Прасац и Жорж напустили бенд?

- Дошла је Корона. Тада је свима била фрка, а колико год је нама и супер и лудница и све - исто тако није цело време за свакога. Треба сести у комби и отићи на пример у Софију! Не само да треба доћи... јер кад иде негде, човек има времена и да одмори. А овде немаш. То иде одмах тонска проба, вечера - јер мораш нешто појести пре, да би сварио, да не би на концерту био пуног стомака и милион тих детаља. Треба ту испоштовати свакога, не испасти без везе. Знаш како људи умеју да пређу 300км да им се потпишеш на мајици, шта ћеш ти онда рећи? Нећу?! Па не. Све то скупа црпи енергију и онда људи одаберу, некако им у животу крене другачије. Онда схвате да то не би баш тако могло, што ми је поштено. Боље и тако, него да трпиш нешто у себи и остајеш незадовољан. Никада нисам хтео да нам то буде мука и да идемо са неким грчем на лицу негде, тако да: момцима свака част! То су наши пријатељи толико година, и свашта смо прошли заједно. Ми смо иначе такви и ја поштујем ту њихову одлуку да оду не подижући никакву прашину око тога. Ако су они хтели да то тако буде, онда не волим ни ја да улазим дубље у њихове разлоге. Није било ништа лоше, некако их је просто одвео живот тако. Иначе је немогуће да једна група људи функционише тако дуго. Ја не знам пример да је тако неки бенд остао. Мислим да сам негде читао да то буде око 7 година. Ја сам се изненадио када сам видео да су Битлси радили свега 7 година! Све оно је било за 7 година! Ево и код нас: Партибрејкерси, Електрични оргазам, свима су се мењале поставе. Код фолкера чак и не знаш ко је то иза певача и колико се музичара ту променило. Тако ваљда мора бити, шта ја знам...

Шта је још Шемсо 69 испричао пред објективом портала Србија Данас поводом првих 20 година постојања бенда, погледајте у прилогу испод.

*фотографије за потребе овог текста уступљене љубазношћу ПР тима.