The Prodigy је увек добра идеја, а EXIT је њихов храм
Спектакуларан почетак фестивала!
Кажу да је Ноел Gallagher, у класичном наступу своје манчестерске working-classs-neskromnosti, на самом почетку свог бенда Оасис, помислио „Кад будемо имали пар албума, ја ћу свирати на распродатом Wembleyju“. Сваки извођач има такав моменат, када постане свестан да је нешто што је урадио, његова уметност, трансцендирала њега самог. Неко се роди са том идејом, очигледно, као браћа Gallagher, а неком то „откровење“ дође у једном тренутку.
Можда и ми у Србији „патимо“ од исте „бољке“ као и Gallagheri, али ми волимо да мислимо да је тај тренутак „илуминације“ за бенд The Prodigy наступио крајем 1995. године у Београду, на епском концерту који је истовремено променио и Србију, али и њих саме. Сигурно су тада постали свесни колико људи могу да привуку и колико музика, обичан низ нота и ритмова, може да промени свет. А да је Горки Лист Главна бина синоћ могла да прими 88.000 људи уместо 44.000, стало би управо толико оних који су дошли да се у дивљем плесу сједине са њима.
РАЗВОЈ "РАВЕ" КУЛТУРЕ У СРБИЈИ: Историја и еволуција савремене музичке индустрије
ИСТОРИЈСКО ОТВАРАЊЕ ЕГЗИТА! "Prodigy" наступио пред 50.000 људи, ако вечерас идете ОБРАТИТЕ ПАЖЊУ на КАЗНЕ
После спектакуларног троструког отварања Exita (и из свемира), кулисе су постављене. Горки Лист Главна бина је њихов храм, а The Prodigy су свештеници ове дивље, плесне религије. Драматична уводна музика се диже и спушта. Лиам и Max тријумфално излазе на бину и тресу Тврђаву: „Breathe the pressure“! Јао, куд баш ту најскупљу? Јасно је и њима да је ова песма та повезница са овом публиком и земљом, и да је тај сингл био онај тренутак када схваташ да божанство креативности дотиче баш тебе, и да ћеш после те песме постати велик, и да живот ни тебе, ни твојих слушалаца, неће бити исти. Еуфорија радости и енергије и код оних који имају 50 и код оних који имају 20-, изазвала је ерупцију покрета: Горки Лист Главна бина се заталасала.
А како сабити целу каријеру од преко 30 година у један сет од 100 минута? То је као да вам је неко задао да препричате цео свој живот за 60 секунди. Али, Лиам решава овај проблем маестрално: микс који је направио као подлогу, мења песме као на траци и скраћује их, а да оне не изгубе ни делић своје снаге, и нико се не осећа ускраћеним: ту су сви највећи хитови, у дужој или краћој форми: и „Воодоо Пеопле“, и „Но Good“, и „Омен“ и „Смацк My Bitch Уп“, и прегршт нових ствари. Заправо, те песме и јесу на траци, и хвала ти за ту „траку“, Лиаме! Max, хтели смо да те питамо да нам одаш тајну, како са 56 година бити тако енергичан, жилав, младалачки и полетан? Keith, видимо те, ту си са нама, у виду холограма са препознатљивом „twisted фирестартер“ фризуром, како скачеш и правиш оне твоје непоновљиве покрете.
Maxi Jazz из Faithlessa је својевремено у једној својој песми рекао: „This ис my church, this ис where И хеал my хуртс, it's а натурал граце оф watching young лифе схапе”. Faithless и The Prodigy су се дигли у висине у исто време, и ако је нека реченица таква да може описати појаву састава The Prodigy на сцени, то је та: ово је њихова црква, ту они лече своје боли, и наше боли, и они обликују наше животе, проповедајући своју музичку религију. Заиста, изгледало је као да смо сви на некој великој бучној, радосној, бесној, скакутавој миси или литургији, назовите је у складу са својим опредељењем. Али, опет је, по ко зна који пут, на Горки Лист Главној бини и на Exitu, ово био сан из кога не желимо да се пробудимо.
Keith, само још нешто. Зашто си помислио да ниси самоме себи добар? Знамо да је „Бог Ђ“ и да си отишао код свог диџеја и оставио нас овде, али да знаш, славимо те – не као успомену, него као живог духа, који лудачки и дивље плеше са нама и даје нам снагу. Ако већ ниси био на стејџу, ми смо покушали да „доплешемо“ оно што си нам задао још пре 30 година. Ово је било једно дивље бдење за тебе.
Попијте нешто, тамо горе, ти и Maxi. И погледај нас доле како плешемо, промењени зато што си ти постојао. Надам се да се смешиш одозго. Заправо, сигуран сам у то.