"У МОМ ПОДРУМУ СУ ТРАЖИЛИ УБИЦЕ" Лукас проговорио о ДЕТАЉИМА: "У ЗАТВОРСКОМ ХОДНИКУ сам срео Цецу!"
"Познавао сам их још од деведесетих, кад су били ситни криминалци повезани с властима. Кад су се осилили и постали познати у граду, почели су да ме позивају на ноћне седељке и журке."
Аца Лукас, откако је крочио на естраду, отворено је причао о свом животу. Открио је много тога шта је преживео, али је сада одлучио да се оголи до коске и то у својој аутобиографији "Ово сам ја - Аца Лукас".
Оно што је занимљиво јесте то да је певач одлучио, како је најавио, да о свом животу почне да прича од средине - од затвора, када је ухапшен у току акције "Сабља" након убиства Зорана Ђинђића.
МАЈА МАРКОВИЋ ТРУДНА! Будући родитељи ПРЕСРЕЋНИ - Хадровић не крије узбуђење! (ФОТО)
"КАД УПАДНЕШ У ТАЈ БРЛОГ..." Лукас у књизи описао како је поднео ЗАТВОР и шта се догађало у Шилеровој
"МОГУ ДА ЈЕ УНИШТИМ!" ЗАРЕКАО да ће упропастити Тару Симов! Почео са изношењем НАЈПРЉАВИЈИХ тајни!
- У мом подруму су тражили убице, а у дворишту закопану дрогу. Пронашли су трофејни пиштољ, због којег сам оптужен за саучесништво у убиству Зорана Ђинђића. Кад су ме питали зашто сам певао Легији на крштењу детета, одговорио сам: "Певао сам зато што сам певач." Имао сам лисице на рукама кад сам се у затворском ходнику срео са Цецом Ражнатовић. После изрицања пресуде, судија ми се извинио преко адвоката, а ја сам га нахранио го*нима. У затвору сам схватио да човек може да живи без секса, али не може да живи без песме. Хашког оптуженика, капетана Радића, на срамни пут у Холандију испратили смо песмом, а стражари су дивљали и претили, иако је и њима била кнедла у грлу. Ја сам срећан човек јер сам на време схватио да је живот тешко срање - написао је Лукас на почетку књиге, чија је прва глава објављена на сајту издавача. Лукас је писао о свом односу са земунским кланом, који је оптужен за убиство тадашњег премијера Зорана Ђинђића.
- Познавао сам их још од деведесетих, кад су били ситни криминалци повезани с властима. Кад су се осилили и постали познати у граду, почели су да ме позивају на ноћне седељке и журке, на које никад нисам ишао јер не волим лажни џет-сет и гребаторе који су се тамо окупљали. "Ајде, дођи на кафу", обично је звао Спасојевић. Живео сам у близини Шилерове улице, у којој се налазила централа земунског клана. То су била преподневна или поподневна дружења уз кафу или неко пиће. Направили су пословну зграду, која је касније срушена. С тим рушењем је сигурно уклоњено много доказа о сарадњи власти и земунског клана - отворен је Лукас, који је проговорио и о онима за које се причало да су тамо долазили:
- Појављивале су се ту, наводно, познате градске фаце, али нисам видео никог од оних који су касније помињани као стални посетиоци. Чеду Јовановића никад ту нисам видео. Било ми је чудно што су у новинама повезивани с Вуком Драшковићем, а испоставило се касније да су они у Будви покушали атентат на њега. Помињан је и Војислав Шешељ, али га ја заиста нисам видео у Шилеровој улици. Нешто је, ипак, указивало на то чији су људи из земунског клана, или коме су наклоњени. Или је то био само добар маркетиншки потез Душана Спасојевића и Милета Луковића? Све у згради и на њој било је у бојама Демократске странке: жуто и плаво. Чињеница да су били добри с Чуметом, значи да су били добри и с Ђинђићем, чији је кум Драгољуб Марковић, иначе Чуметов школски друг. Кад је пукло пословно дружење с Чуметом, пукло је и у дворишту Чуметове фирме, у које су бачене бомбе. И односи између некадашњих пајтоса су се затегли. Понекад је било непријатно седети и разговарати јер су све чешће причали о политици. "Само да победимо овога", рекао ми је Спасојевић уочи избора. "Кога? Коштуницу?", питао сам реда ради. "Шта лупаш?! Лабуса да победимо!" Певач је писао и о Легији:
- Легију сам знао из времена кад је био момак. Свирао је саксофон. После је побегао у иностранство. Био је у Легији странаца и дошао је кад је почео рат деведесетих година. Виђао сам га у Аркановој кући кад сам одлазио код моје пријатељице Цеце Ражнатовић.
Претрес куће: Заборавио сам да јавим супрузи да сакрије пиштољ
- Дошао сам у Нови Сад из Аустрије, где сам наступао у једном клубу. Тамо сам сазнао да је премијер убијен. Кад сам кренуо према Београду, јавили су ми да ме је тражила полиција. Долазили су у моју кућу на Бежанијској коси.
- Испред моје куће био је паркиран црни џип са затамњеним стаклима, једном страном потпуно наслоњен на ограду. Џип је био празан. Неколико мердевина било је наслоњено на ограду. Одмах сам приметио да су сигурносне камере померене и окренуте нагоре, према небу. Ништа ми није било јасно. Шта су полицајци тражили у мојој кући? А још ми је мање било јасно када сам пронашао чувара паркинга. Преплашен, непрестано се окретао тражећи погледом специјалце.
Лукас је тада отишао у полицијску станицу, где се јавио инспекторима уз чију пратњу се вратио кући:
- Дочекала нас је моја уплашена супруга. "Да ли имате нешто да пријавите?" Тек тада сам се сетио да нисам јавио супрузи да склони трофејни пиштољ, који се налазио у њеној старој торбици. "Да ли имате оружје?" "Имам један стари, неисправан пиштољ. Да вам га донесем?" "Ево. Неисправан је. Опасан је једино ако вас неко њиме гађа, уместо каменом", покушао сам да унесем мало ведрине. "А да ли имате дозволу за ово оружје?" "Немам. Па то и није оружје."Тако је почео и завршио се претрес моје куће. У полицији - иста слика. Уморни инспектори изгужваних лица. "Е, сад ћеш ти нама лепо да испричаш шта знаш о њима." "О коме?" "Немој да се правиш луд."