Ана Ћурчин, кантауторка: "Имамо шта да понудимо и публици ван региона"

Ана Ћурчин једна од наших најталентованијих кантауторки, своју музику представила је широм региона, али и света, активно наступајући соло или са бендом од 2012. године. Њена музика је нежна и моћна, тиха и мелодична, бучна и ритмична, у распону од индие-роцка до америчког ауторског фолка, уз привлачне ароме блуза и соула. На великом концерту 19. маја у Дому омладине Београда, са својим бендом у којем свирају Горан Антовић, Марко Цветковић и Марко Бенини, заокружује живот деби албума “Скечес оф Билонгинг”. Концерт се одржава у Великој сали ДОБ, а улазнице су у продаји преко "ивентим" мреже, по цени од 500 динара. Предстојећи наступ је био повод да са Аном попричамо о актуелностима у њеној каријери.

После годину дана, да ли сте задовољни својим деби албумом и његовим дометима? Посебно колико се захваљујући њему чуло за Вас и Вашу музику шире у региону?

Ана Ћурчин: Албумом сам задовољна јер смо са Гораном Антовићем, Марком Цветковићем, Гораном Грубишићем, Благојем Недељковићем, Марком Милатовићем и Миланом Главашким који је гостовао на две песме, направили нешто што је првенствено нама блиско и лепо и поносни смо на то. Мало је другачији акценат када причамо о дометима, иако смо добили јако добре утиске и критике по региону и успевали да добијемо и понеки позив за концерте. Међутим, та алтернативна музичка сцена у којој се крећемо није баш подстанар неке регионалне музичке индустрије (барем из српске перспективе) и велика је „гимнастика“ с одржавањем неког пристојног континуитета концерата.

Какво је ваше виђење „Американа“ сцене у нашим крајевима, колико је она повезана, колико се међусобно подржава?

Ана Ћурчин: Врло свесно ћу сад мало бежати од „американа“ етикете, хајде да смислимо нешто ново? Та нека “нова” инди-фолк сцена на регионалном ниову, независно од тога на ком језику аутори певају, се заправо доста помаже, али морам да признам да и то зависи од инцијативе самих аутора. Нису сви расположени да испробавају сарадње и да се повезују са колегама из суседних држава или барем не добацују далеко у реализацији исте. А можда на крају пожелимо и мало да се играмо, као да смо део неке праве индустрије. Међутим, из мог искуства су те сарадње увек некако узајамно плодне и лепе. Ту заиста хоћу да похвалим kolegu Stray Dogga koji је то “први започео” и на тај начин подржао и  увео и мене у целу причу... Ми смо се баш пре неки дан вратили из БиХ где смо се упознали са младим саставом Тале Quale iz Мостара и одсвирали два концерта заједно. Не само да смо помогли једни другима логистички и тако омогућили да се концерти уопште десе, него су и Тале Quale imali свој деби наступ са нама у Сарајеву. Ја некако сматрам да су ти мали кораци одлични и важни и да сарадње увек могу да донесу нешто неочекивано лепо, иако можда понекад и не профункционишу. Такође,  кад је реч о регионалној инди-фолк сцени без Поп Депресије у Србији публика не би сазнала за Ирену Žilić, Lovely Quinces, Marshmallow Notebooks i многе друге колеге из Хрватске и шире.

Колико је кантауторска музика поново у моди? Да ли Вам се чини да постоји један део публике који тражи интимнију музику него што је она која се данас углавном нуди?

Ана Ћурчин: Верујем да онолико колико се сцена сама буде развијала и обраћала публици, толико ће публика да узврати интересовањем и подршком. Ако аутори понуде добре песме, та песма ће бити „у моди“. Овде је некако и питање медија и опет те неке музичке инфраструктуре које нема или је има мало. Не радимо увек „прави ПР“ кад је реч о промоцији материјала и често немамо ресурсе да га спроведемо, то такође дефинише тај неки домет. Кантауторска сцена уме да буде интроспективнија или камерна ако је реч о неким соло наступима и истина је да то прати неки мањи део, да кажем, верне публике, која пробере шта воли. Али исто тако верујем да опсег те публике није дефинитиван, можда се нека наша нова песма допадне и неком новом слушаоцу сутра.

С обзиром да певате на енглеском језику, да ли сматрате да имате потенцијалну пролазност ка светском тржишту, и каква су Ваша досадашња постигнућа на том плану, посебно после деби албума? Где сте све били и где све планирате да идете?

Ана Ћурчин: Ја верујем да ми имамо шта да понудимо публици и ван региона. Концерте које смо до сад имали су били занимљиви, добри и тај пут је тек начет и још увек покушавамо да ухватимо ту неку “queer orijentaciju” у нашој међунардној стратегији обраћања публици, с обзиром да ме права мејнстрим музичка индустрија заправо можда не занима. У протеклих годину дана су се десили неки хаотични концерти од Њујорка до Братиславе, Амстердама, Трста... И све сам то одвозала често сама, осим ово преко Атлантика, наравно...  У плану су неки концерти у Паризу, неким градовима у Немачкој. Морам да признам да верујем и у тај трубадурски начин живота, кад сваки дан одвозаш неколико стотина километара, одсвираш мали концерт, упознаш неке нове људе и онда са мало већим подочњацима наставиш даље. Јако је напорно али је срце пуно. Важно ми је да покушавам да одржим континуитет за себе и свој бенд наступима и прављењем новог материјала и није да ми увек успева, али се сви у томе подржавамо и одржавамо..

Како теку припреме за следећу ауторску плочу? Какав ће бити њен садржај? Да ли ћете неке нове песме премијерно извести на концерту у Дому омладине 19. маја?

Ана Ћурчин: Биће, надам се, више нових песама на концерту. Песме са albuma „Sketches оф белонгинг“ су добиле неку свежину и промене кроз концерте. Песме за следећу плочу су већ ту, али ћемо и током лета радити на новим. Уочи концерта ћемо објавити песму „Stay with ме“ у једном - да кажем - огољеном аранжману. Та песма је настала летос у Њујорку и рецимо да је некако мени најактуелнија и важна. Реч је о једној љубавној балади која се обраћа некој жељи, визији бољег света.