БАНЕ ВИДАКОВИЋ ИСКРЕНО о смрти, пороцима и самоћи: "УМИРАЛИ су око мене, што од СИДЕ, што од ДРОГЕ!"
"Нећу себи опростити све оне моменте које сам пропустио због пијанства!"
Безбрижне осамдесете кроз које граби генерација младих, полетних људи, а којима ће крила одсећи надолазеће крваве деведесете. Одлазак пријатеља, и борба за опстанак. Рађање нове наде да може бити боље, рад који спашава од депресије. Антихероји, идоли, пороци, уметност од које не може увек да се живи и самоћа као уточиште...
Све то је стало у један разговор са глумцем Банетом Видаковићем.
- Тужно је што је цела једна генерација проћердана. Чак и ја који сам преживео, одједном сам се уозбиљио јер сам схватио да више не могу бити безбрижан као тих осамдесетих - каже Видаковић.
ПОТРАЖИЛА СТРУЧНУ ПОМОЋ? Након вести о РАЗВОДУ, Анђелка ПОСЕЋУЈЕ ПСИХИЈАТРА: "То је ментална хигијена!"
НАКОН КОЛАПСА КОЈИ ЈЕ НАСТАО ЗБОГ ЊЕ, Паула искритиковала Тару и Ша "Довољно је да ми да УПАЉАЧ"
Ана Николић прошетала градом своју ћерку Тару, кад их видите како изгледају застаће вам дах (ФОТО)
И баш тих осамдесетих излази култна серија "Сиви дом" а са њом и чачкање у табуе тог времена.
- Питање је да ли би таква серија могла данас да буде снимљена. Та 1986. је посебно време, РТС је био јак ко земља, било пуно пара, а и ту је била Донка Шпичек. Она јесте била уредник дечијег програма али је изгурала ову серију. У то време се није причало о малолетничком криминалу, у новинама није било тога као данас, јер није било жуте штампе. То је била табу тема. Та серија је прошла и због тога што је Гордан Михић, који је писао сценарио, био сива еминенција на РТС - сећа се Видаковић.
Каже како су ликови из серије - Робија, Црни и Шојка имали ужасну популарност што је за глумце било велико изненађење.
- Ми смо мислили да правимо серију у којој упозоравамо клинце да ако украду бицикл или мотор могу да се нађу доле у "Куришки", а доле је универзитет за криминал. Међутим јок. Сећам се у Нишу неког партија после приказивања серије да нам је шеф полицје у том граду је*ао све по списку мени, Леки и осталим главним глумцима:
- Еј ви сте направили да се клинци плазе сад полицији, да вичу - ја сам Робија, ја сам Црни. Еј бре, ви сте њима идоли, рекао нам је онако љут.
Напомиње како су му те осамдесете биле најбољи период у животу.
- Пре свега што сам био млад. Нажалост та наша генерација је таман раширила крила да би се све сломило у тренутку. Ми смо доживели ону јеврејску клетву - дабогда имао па немао. Сви смо као генерација стартовали са "Сивим домом", ја сам 1989. на Нишком фестивалу имао два филма - "Секс партијски непријатељ број један" и "Искушавање ђавола". И добијем награду у Нишу и таман помислим како тек сад крећем кад оно већ наредне године почињу борбе у Вуковару. И све на рез одлази у три лепе материне - каже Видаковић.
Истиче како је његова генерација осећала да ће се десити нешто лоше, али да једноставно нису у то веровали.
- Поготову што је Београд био отворен град. Милан Младеновић је био полу Хрват, Масимо полу Италијан. Били смо измешани а али васпитавани тако да то уопште није битно. Били смо нормални, нисмо тиме били оптерећени. Кад је рат почео, неке је то баш сломило. Посебно оне из мешовитих бракова. Милан се потпуно разболео од тог осећања да све одлази дођавола. Он путује у Бразил код Субе да сними ту задњу плочу јер је хтео да остави неки свој тестамент - каже Видаковић.
Прича како је све што се десило деведесетих његову генерацију потпуно убило.
- Нагло је дошло, нико од нас није веровао да ће у Босни бити тако крваво. Моји пријатељи су почели да нестају око мене, што од сиде, што од дроге, што од депресије. Чавке ми је умро на Новом Зеланду. Све се распало, пријатељи, држава... Да ми није било посла не знам како бих се извукао - каже он.
Видаковић каже како се ратних година сећа као дугачке ноћне море.
- Једноставно не памтим ништа из тог периода. Можда намерно, а можда сам превише био на опијатима и алкохолу. Али како год ја те деведесете доживљам као кроз неку маглу - напомиње.
Долазак Ђинђића како сам каже за њега је био трачак наде да нећемо остати заборављени на репу Европе.
- Он је био немачки ђак, омиљен међу својим професорима. Али ми заборављамо да су његови професори шездесетосмаши, левичари. И чим је он почео да прича о Косову они су га пустили низ воду. Е, тек ме је то поразило. Ми као победили Слобу, све кренуло, а прекосутра ујутру Коштуница њему забија нож у леђа - каже Видаковић.
Ипак, деведесете су изродила нека значајна филмска остварења али и поједине серије за које је право чудо да су уопште тада успеле да угледају светло дана.
- "Лепа села, лепо горе" су биле државни пројекат. Слоба је дао паре. Па само је ГСП дао три милиона марака у време кад није имао за гуме. Може Бјела да прича шта хоће, али то је државни пројекат. А што се тиче серије "Горе, доле" она настаје баш у времену које описује. Бави се темом аморалности, појавом новобогаташа, пропадањем грађанске породице. И то је написао Михић. А пошто је био сива еминенција они највероватније нису ни читали оно што је донео. Имао је невероватну глумачку поделу. И то је прошло. Е кад је емитовано онда је било - кочи! И нису дозволили да се сними наставак иако је био спреман - прича Видаковић.
Деведесете су обележиле и серије иза којих је стајао Синиша Павић. Први ситком у Југи је, каже Видаковић, направио управо Павић - "Бољи живот".
- Сећам се да је мом пријатељу Борису Комненићу био скоро па блам што учествује у снимању те серије. То је био први прави ситком код нас. Рекао сам му да кад је већ добра кинта треба да игра до краја. Мом Бокици се видело да му је непријатно што то игра. Ту је профитирао Бјела као добро расположени насмејани клинац. А мој Боки остаде Гуза, а ради се о веома озбиљном глумцу - каже Видаковић и додаје:
- Ја нисам правио компромисе. Можда бих постигао више, али бих онда морао да се увлачим у дупе политичарима или лованима. Волим лову колико је неопхопдно, али не превише.
А кад смо код Бориса Комненића...
- Ја још не могу да рационализујем у глави да га нема. Ми се нисмо активно дружили последњих 20 година. Ми смо се највише дружили кад смо били млади, тад смо били нераздвојни, путовали смо свуда. После је свако отишао на своју страну. Борис је био мало мизантроп, самоизоловао се. Све те године је био у тој викендици на Авали. И само дође, одигра представу и врати се назад тамо. Ја сам исто редуковао изласке... Кад ми је екипа помрла и кад се раселила са ким онда да излазим - каже Видаковић.
Истиче да му чињеница да нема више Бориса не допире до главе.
- Нисам могао да верујем да ће отићи пре својих родитеља. Он се сатирао од свега и свачега у животу, највише од алкохола. Али сви смо били порочни. Што баш он да умре у пи*ку материну. Што баш он да добије канцер, па да мора да иде на хемиотерапије. Ја сам сазнао да има проблеме тек неких 10-15 дана пред смрт. И то сазнам тако што ми пријатељица каже - е Бокица више не може да иде на хемиотерапије. Ја реко чекај бре, какве хемиотерапије?! Тих дана сам био у дилеми да ли да га зовем или је боље да га не узнемиравам. И он умре. Па како да ми оде тако, а нисмо се поздравили. Много ми је тешко пало - испричао је у даху Видаковић.
И како су пријатељи одлазили, Видаковић се повукао у самоћу у којој како каже искрено ужива.
- Имаш људи који не могу да буду сами. Ја кад сам сам, ја сам у најбољем друштву. Немам никакав проблем са тим. Можда је то разлог што сам сам после развода од пре 10 година. А има људи који не могу да буду сами. Изађе из паклене везе али опет улеће у нову - каже он.
Данас овај првак драме Народног позоришта ради више него икад. Можемо га гледати у филму/серији "Викенд са ћалетом", као и у серијама "Ургетни центар" и "Три мушкарца и тетка". Најављује ускоро емитовање и новог ситкома "Љубавни залогај".
- Улога у филму "Викенд са ћалетом" је прва улога за коју сам се борио. Момчиловић ми је дао сценарио и рекао да прочитам, па ћемо причати. Пошто имам поверење у њега још од филма "Седам и по" ја сам дошао кући, почео да читам сценарио и тачно сам знао како треба играти Бату Коња. Назвао сам га, била нека ноћ, и рекох му да ћу му послати троминутни видео на viber како ја видим Бату Коња. Извадим горњу вилицу, јер сам радио зубе, и снимим троминутну импровизацију. Он је вриштао од смеха и тад ми је рекао да сам добио улогу. Филм је одличан, а серија још боља - каже Видаковић.
На крају свега, има ли места за опрост? Шта себи и другима никада неће опростити?
- Нећу себи опростити све оне моменте које сам пропустио због пијанства... ма због било чега. Сигурно је требало да проводим више времена са децом. Гледао сам да будем добар родитељ у смислу да их волим. Али сам зато пропустио гомилу рођендана. Деца то памте и умеју да не праштају. Али временом одрасту и схвате да је живот компликован и уколико си им пружио довољно љубави они почну да ти опраштају. Другима не замерам ништа. Не волим да будем судија, али ето не волим злобу, не волим зло. Али глупост је још опаснија. Када је зло у питању ви знате са чим имате посла, док је глупост непредвидива и подложна манипулацији. Презирем глупост - каже он.
Бане Видаковић - био је и остао један од симбола генерације која је корачала крупним корацима, не слутећи да ће време које је долазило из корена променити њихове животе. И после много успона и падова, Видаковић остаје свој, веран себи и свом путу.
