Бркови су прославили 20. рођендан уз панк фолк фешту на Калемегдану!

Свако ко је био, на данас непостојећем, сплаву Олимпик 2010. на првом концерту овог бенда у Београду сигурно није ни слутио да ће 14 година касније бенд бити толико велики да ће моћи да направи соло свирку на Калемегдану за више хиљада људи. Није ни сам бенд веровао у то и то су нам на концерту управо и саопштили.

Све је Брквима ишло на руку ове суботе, лепо време, рапсоложење међу људима је било видно, јер како је ипак Шемсо скоро изјавио – „Ми смо субота вече бенд, бенд за журку и зезање“. Неколико хиљада људи се окупило на Доњем граду Калемегдана управо због тога, жељни журке и зезања. Велика бина, сјајно озвучење и осветљење за које је био задужен сјајни Инцредибле Боб само су били тај посебни зачин који је улепшао вече. Ипак у првом плану је био бенд.

Петорка је изашла на бину нешто мало после 21 сат, предвођени фронтменом Шемсом 69 у неспојивој комбинацији шљокичаве јакне и донег дела тренерке, и уз прве тактове хита „Ја не желим да будем ок“ наметнули су јак темпо са којим нису стали више од два сата. Обрадовала нас је сјајна фора као на бокс мечу, где на почетку сваке песме, излази девојка са великим натписом песме коју ће свирати. Ту се сва веза са боксом прекида, јер никакве агресије није било и сви смо на крају победници.

За 20 година каријере накупило се хитова па нас је бенд прошетао кроз све своје фазе. Од најранијих хитова до ових са каснијих албума. Судећи по реакцији публике, није то било много битно, јер су Бркови бенд са хитовима и песме се певају било оне старе или нове.

Песме се ређају као на траци. На „Цвјетало је мени цвјеће“ излази први гост хармоникаш, Милош Пунишић, који је својим инструментом зачинио панк фолк фешту.

Настављају се хитови, „Бауштела“, „Орнела“, „Опасно се дрогирам“, „Срећо лаку ноћ“, „Мала“... Шемсо престаје да буде фронтмен и постаје диригент који управља како оркестором иза себе тако и хиљадама људи испред себе.

Да су бенд великих екстрема доказују и кад на бину изводе Звезду Гранда Миру Алексић, са којом свирају песму „А када падне ноћ“. Бенд је ове суботе, а и раније на својим наступима увек наглашавао да су против лажног моралисања и претварања зарад убирања поена код кул екипе. Они су ту само да направе прави штимунг, не бирајући средства, било да су тврди рифови или народне певачице.
Како се флашица ракије испред њега празнила, Шемсо је био све причљивији. Поздрављао је све оне који их никад нису подржавали, али и оне који су од првог дана ту. Подсетио се свих кул и урбаних градских сцена које су их одувек прозивале, а које данас не постоје, док они и даље јашу у свом стилу. Са друге стране, нашалио се да они који су их игнорисали, кад види докле су дошли, можда је боље да су их затворили.
Настављају се хитови, „Балкан Стар“, „Боље да сам с френдовима пио рујно вино“, „Хормон среће“, „Више ни панкери не слушају панк“ и за крај регуларног дела концерта обрада „Само пијан могу“. У оригиналу је изводи Бане Бојанић, али Бркови су је одавно отели од овог полупознатог народног певача, украсили својим аранжманом и присвојили, и сад је то химна Бркова.

За бис наравно још неколико хитова – „Секс и дрога“, „Хоћу да ми дјете слуша народњаке“ као круна ироније и лудила који бенд све време нам представља.

Јако је смешно кад бенд може да те отера у три лепе, а да ти то не схватиш као увреду. Бркови су нас за крај послали, својом хитом, у „Пи*ду материну“, завршили концерт и отпочели свој нови период у животу – следећих 20 година бенда.

Бенд Бркови су без трунке фолирања испрашили одличан рокенрол концерт. Енергија и бука су одувек ту и то је јасно, али је много битнији тај народњачки сентимент кога се многи од нас плаше да пригрле. Бенд је успео баш то да преведе на језик гитара и панка, а концерт на Калемегдану је био мастер клас те њихове идеје.  

Аутор: Милош Дашић