"Будила сам се мокра..." Потресна исповест Зорице Брунцлик објављена у целости
Легендарна певачица је из свих недаћа које је преживљавала успела да изађе захваљујући својој храбрости и упорности.
Певачица Зорица Брунцлик већ недељама се не појављује у јавности, а последњих неколико емисија "Пинкових звезда", у којима је члан стручног жирија, пропустила је због здравствених проблема и операције која јој је обављена 12. фебруара.
Након интервенције, према речима нашег добро обавештеног извора, Зорица Брунцлик је премештена из КБЦ "Драгиша Мишовић" у Клинички центар Србије где је тим лекара наставио да води бригу о њеном стању.
Постоперативни ток је протекао стабилно, па је одлуком лекара Зорица отпуштена на кућно лечење 24. марта. Ипак, легендарна певачица се у "Пинкове звезде" још увек не враћа, а мења је супруг Мирољуб Аранђеловић Кемиш који је недавно кратко поручио да је она добро и да се успешно опоравља.
Живот у сиромаштву
Зорица Брунцлик има вишедеценијску каријеру на којој би јој многи могли позавидети, али певачица никада није крила да је потекла из сиромаштва. Из свих недаћа које је преживљавала успела је да изађе захваљујући својој храбрости и упорности, а једном приликом је говорила о својим родитељима, посебно наглашавајући приврженост мајци Златији.
- Моја мајка Златија била је дете са села, које је мој отац, тада прелеп и маркантан човек, преварио са кесом бомбона. Наиме, радио је као пословођа на изградњи Ибарске магистрале, јер је, у неку руку, био црна овца своје богате породице, па су му као рођеном вагабунду ту нашли посао. С друге стране, мама је била из Вранића, па је баш ту, поред магистрале, чувала овце када ју је тата спазио. Донео јој те чоколадне пралине и "преварио је". Тако сам се ја родила. Наравно, његови су били против те везе, али су их моји ујаци посетили и буквално натерали тату да се ожени мамом, која је већ била у благословеном стању. Љубавна прича мојих родитеља није имала ни срећан почетак, ни срећан крај. Једноставно, они нису били једно за друго, због чега ју је тата рано оставио и кренуо својим путем даље. О оцу не волим много да говорим, али мама је заслужила да се спомиње и њу не смеју да забораве ни моја деца. Сви смо је у кући, па чак и Мирољуб, звали бакица све док није преминула прерано, 51. години живота. Била је борац који је четворо деце извео на пут, сматрајући да све што јој је живот наметао тако мора да буде - причала је својевремено Зорица Брунцлик за домаће медије.
Певачица је након развода родитеља живела у великој немаштини и беди, а испричала је и како се сналазила онда када није имала ни за нове ципеле.
- Данас би моја мајка Златија, да је жива, била поносна на то шта сам све постигла, али је, на моју срећу, успела да осети уважавање које смо стекле код људи и промену нашег стандарда. Ја сам пример како ништа у животу не може брзо и преко ноћи, али не треба губити наду. Наиме, имала сам тројицу браће, Љубивоје и ја смо од истих родитеља, а потом је мама родила још двојицу у другом браку. Сви смо живели заједно. Својим очима могла сам да се уверим колико је тежак посао радила у циглани јер нам је доносила свој доручак који се састојао само од четвртине векне хлеба и неке паштете или месног нареска. Живели смо у великој немаштини јер је имала јадну плату, па се дешавало да смо једно јаје делили на четири дела. Једне године мама ми је купила број веће ципеле да бих могла да их носим неколико сезона. Као нове биле су ми велике, а када су ми постале таман, ђон се поцепао, па је очух морао да их веже жицом. Једноставно, није било за боље. Спавали смо на сламарици, све четворо деце, и ујутро се будили мокри јер би се ови најмлађи упишкили и по нама - описивала је Зорица, која је по неколико месеци годишње проводила уз татину породицу.
- Отац ме је често водио код своје пребогате фамилије где сам живела као бубрег у лоју, носила најбољу одећу, јела најфинију храну. Мада су Брунцликови поседовали много имовине по Београду, ја сам наследила само презиме. Све им је конфисковано и не верујем да за свог живота било шта могу да вратим, што ће можда моћи моја деца. Али тада су се сви трудили да ми, као једином женском детету, све удовоље. Са наном, татином мајком, возила сам се у фијакеру одевена у белу хаљину, доколенице и са великим машнама у коси. Имала сам пет година и мислила како ми мајка није била потребна колико сав тај луксуз у којем сам уживала. Несрећном ме је чинило сазнање да ћу се тако лепо обучена вратити код маме и затећи брата прљавог и у неким гаћицама како се игра испред куће. Зато сам се љутила кад би долазила по мене јер сам знала да ме враћа у сиромаштво. Памтим како сам од оне златне кесице са сликом петла, за инстант супу, себи правила торбицу и тако се играла, јер би ми све лепе ствари остајале код тетке пошто ме је тата увек на брзину враћао код маме. Тек касније сам схватила да је желео само да се окористи јер би маму уценио да му да своју плату како би ме вратио њој. Иначе, његови родитељи су били веома млади и инсистирали су на томе да их не зовем баба и деда, желели су да ме усвоје, али ме мама није дала - причала је својевремено Зорица Брунцлик.
