ДОКТОРСКА ДИСЕРТАЦИЈА НАЈВЕЋЕГ БОЕМА: Овако је о КАФАНИ говорио човек коме је она била СУДБИНА (ВИДЕО)

На данашњи дан 1991. године са лица земље нестао је никад умрли Тома Здравковић. Певач који се отима дефиницијама и класификацијама, непоновљив и јединствен, великог срца и особеног гласа, човек који је написао, компоновао и певао песме које спадају међу оних неколико лекција без којих би “Кафанска лектира” била недопустиво некомплетна, и које итекако добро знају и воле, или макар поштују, и они који ретко и завирују у овакву врсту штива.

Рођен је 1938. године, у Алексинцу, а у музичке воде отиснуо се увидевши да му је то можда и једини излаз из немаштине. Мршав и неугледан, никако не одајући утисак будућег певача, а камоли мега-популарног, дуго година наступао је само у кафанама, па ипак се прочуло, међу музичарима и слушаоцима, да у Лесковцу, који му је био прва значајнија станица, има неки Тома, којег итекако вреди чути. У то време, срео је и Силвану Арменулић (тада Барјактаревић), а тај сусрет испоставиће се као судбоносан, будући да је са овом такође легендарном певачицом оставио значајну сарадњу и близак однос, и да га је управо она и одвела у кафану “Радан”, у којој је научио да пева народне, забавне, староградске песме, француске шансоне и италијанске канцоне.

Силвани је Тома дао и прву своју песму која ће постати велики хит, легендарну “Шта ће ми живот”, а на врхунац славе чекао је до осамдесетих година, и дочекао га као одвећ искусан и зрео певач. Међу бесмртне песме које је за собом оставио спадају такви бисери као што су “Дете улице”, “Проклета недеља”, “Бранка”, “Дотак’о сам дно живота”, “Да л’ је могуће”, “Данка”, и многе друге...

ОСТАЛА ЈЕ ПЕСМА ЊЕНА Нико свој БОЛ није опевао као Мама Вида: Плакала је гласом, а због ње су у кафанама БУКВАЛНО секли вене

Песме којима је Тома освојио публику, а осваја и нове генерације слушалаца, на граници су између народне музике и шлагера, али оно што је још важнија њихова одлика јесте убедљиви срцепарајући и страдалнички тон. Нико није сетније од Томе певао о дну живота и патње и чашама које морају да се испијају да би се ублажио бол, тужним растанцима, изгубљеним љубавима, изгубљеним људима и свој лутајућој деци улице која у тихој свирци Цигана траже утеху... Многи не знају да нису све песме у његовом опусу биле овог типа, и да је на почетку каријере снимио и две синглице са класичним шумадијским двојкама у дуету са Милином Стефановић (“Кад зора заруди” и “Детелина с’ четир’ листа”), и да је у свом опусу имао и шаљиве шлагере без икаквог уплива фолка, као што у, на пример, “Рогоња” и “Ружан к’о ђаво”. Додуше, с обзиром на интензитет емоција и уметнички квалитет потпуно је и разумљиво што су ове песме мање познате код шире публике.

Јер, мада је једном приликом изјавио да је “случајност што је, ето, баш он тај који пева те неке тужне песме”, чини се да је кроз болне стихове и невеселе мелодије ипак најверније одсликао најдубљу суштину свог боемског, растрзаног живота пуног лепоте и бола. Познато је да су Томине песме биле посвећене стварним женама, и да су Бранка, Данка, Љиљана, Марија, Јелена, и све друге жене из његових песама заиста постојале. Прича о настанку нумере “Букет белих ружа”, коју је посветио преминулој девојци, једна је од најдирљивијих у историји домаће музике (прочитајте ОВДЕ). Тома је био заљубљиве природе, женио се четири пута, није одолевао коцки и алкохолу, који му је нарушавао здравље, и којег се није одрекао до последњег дана живота, упркос упозорењма лекара. Умео је да да цео астрономски хонорар Циганки за једну једину ружу, у Скадарлији, и био спреман да дозволи себи да једног дана има све, а да већ следећег нема ни за паклу цигарета.

ОВО ЈЕ ПРИЧА О ЊЕМУ: Великан Ангел Димов забринут после 40 година каријере! "Народну музику прекрио је плашт"

И упркос великој каријери, солистичким концертима, великим тиражима, бројним хитовима, и чињеници да се и пре смрти претворио у праву правцату урбану легенду, чију уметност су ценили и у њој уживали такви великани као што су Зоран Радмиловић, Мика Антић, Хашим Кучук Хоки, Тања Бошковић, Сека Саблић, Милован Илић Минимакс и многи други истакнути људи из света културе и уметности, чини се да је судбина Томе Здравковића до краја била везана за кафану, и то у најдубљем, људском смислу, а не само због чињенице да је почео као кафански певач. Тешко може бити случајност што је његов и данас најпознатији снимљени наступ онај у скадарлијској кафани “Два јелена” из 1987. године, и што његов последњи албум, из 1990. године носи назив “Кафана је моја истина”.

НИЈЕ МЕНЕ ДУШО УБИЛО: Дима је снимио кафански драгуљ 90их! "Расту ми рогови кад ме питају зашто више не певам!"

А како је, малтене пред смрт, Тома, већ увелико уморан од живота, говорио о кафани, разбијајући одређене предрасуде о овој “институцији” и успут рутински наносећи неодбрањив ударац снобизму и лажној посвећености елитној култури, прочитајте у наставку:

- Ја сам са 17-18 година почео да певам по кафанама, по читавој Југославији, негде ‘56-’57 године. (…) Али, ја можда и нисам био баш тај тип певача, кафански... Морам то да објасним. Кафана није само онај бирцуз где излазе пијани људи. Ја сам певао и интелектуалцима, паметним људима, који су седели и пили. То су једна посебна и дивна расположења. За мене је једна већа култура и бољи начин живљења, ако се ти осећаш добро, у једној дивној ситуацији да твоје биће може добро да комуницира, зато што слушаш добру музику и доброг певача, него да будеш, на пример, у позоришту, само зато што ти треба да будеш назови културан, па одеш и гњавиш се два сата... Или у опери, или било где. Људи се код нас осећају врло пријатно у тој кафани, и ја сам од многих дивних људи много штошта научио у тој кафани. Обично се прича да је кафана факултет. Али, опет, ја не бих волео да мој син прође све кроз шта сам ја прошао. Више бих волео да учи факултет и да свира нешто друго, другачије него што сам ја... Углавном, обично се прави једна слика да су у кафани неке бодље, да је тамо ружно. Ја сам тамо видео велике интелектуалце, велике научнике, дивне писце, књижевнике, један дијапазон људи у култури – испричао је Тома 1991. године у емисији “Сабор” на телевизији Студио Б, а том приликом осврнуо се и на велику разлику између статуса кафанског и радијског певача у годинама у којима је он почињао да се бави музикум.

- У моје време, негде 60их година, певач из кафане тешко је могао да дође на радио да запева. У време Царевца и народног оркестра. Ја сам певао петнаест година у кафани и нико није хтео ни да ми приђе. Сви су ми говорили да лепо певам, али нисам имао шансе да снимим нешто. Кафана је била посао који радиш, а на радију су били певачи који су радио певачи – објаснио је Тома, и сместа почео да се извињава што је одузео превише времена од емисије својим говором. Водитељ Аца Костић није могао да реагује другачије, осим опаском да је Томино излагање итекако вредело времена, оценивши да је реч о правој правцатој “докторској дисертацији” о кафани.

Нешто касније, исте године, Тома је и преминуо, у 53. години живота, од рака простате.

Мајка је умрла, оца су убиле УСТАШЕ! Када је већ имао РАК ГРЛА викнуо је конобару: ДАЈ ЈОШ ЈЕДНО!